Apelacioni sud u Beogradu nedavno je doneo odluku da smanji kaznu anesteziologu Stanoju Glišiću koji je bio optužen za smrt trogodišnje Anje Grahovac. Nakon operacije katarakte u klinici „Perfekta“ u junu 2007. godine, Anja je preminula, a Glišić je prvobitno bio osuđen na tri godine zatvora. Međutim, nakon žalbi okrivljenog i njegovih branilaca, sud je preinačio presudu i osudio Glišića na dve godine zatvora.

U svojoj odluci, sud je istakao da su svi dokazi tokom postupka ukazali na to da su Glišićeve radnje ispunile sve elemente krivičnog dela teško delo protiv zdravlja ljudi. Takođe, sud je obratio pažnju na olakšavajuće okolnosti, poput toga da je Glišić bio neosuđivana osoba, imao je korektno držanje pred sudom, te je u godinama (87) i nije bilo otežavajućih okolnosti.

Odlučujući u trećem stepenu, sud je smatrao da je prethodna presuda bila prestroga s obzirom na navedene olakšavajuće okolnosti, kao i vremenski period koji je prošao od izvršenja krivičnog dela, a to je bilo 17 godina. Anja Grahovac je podvrgnuta operaciji katarakte 21. maja 2007. godine, ali je preminula dve nedelje kasnije, 4. juna, zbog oštećenja na mozgu koja su nastala nedostatkom kiseonika tokom operacije.

Ovaj slučaj je izazvao burne reakcije javnosti i postavljanje pitanja o odgovornosti zdravstvenih radnika za izuzetno nepovoljan ishod operacija. Kao anesteziolog, Glišić je imao ključnu ulogu u obezbeđivanju sigurnosti pacijenta tokom operacije. Oštećenja na mozgu koja su dovela do smrti male Anje postavljaju pitanje o profesionalnosti i odgovornosti medicinskog osoblja u situacijama koje mogu imati ozbiljne posledice po pacijenta.

Uprkos preispitivanju presude i smanjenju kazne, ovaj slučaj naglašava potrebu za strožijim nadzorom i kontrolom medicinskih procedura u cilju zaštite pacijenata. Smrt deteta nakon rutinske operacije katarakte je tragedija koja bi trebala podstaknuti zdravstvene ustanove da preduzmu neophodne korake kako bi se sprečile slične situacije u budućnosti.

Osim toga, ovaj slučaj takođe ukazuje na važnost edukacije i obuke zdravstvenih radnika o sigurnosnim praksama i postupcima u hitnim situacijama. Anesteziolog kao deo medicinskog tima mora biti obučen za reagovanje na neočekivane komplikacije tokom operacija kako bi se sprečile ozbiljne posledice po pacijenta.

Nadalje, važno je istaći potrebu za transparentnošću i odgovornošću u zdravstvenom sistemu kako bi pacijenti imali poverenja u pružanje medicinske nege. Istraživanje incidenata i preduzimanje odgovarajućih mera u slučajevima loših ishoda su ključni za unapređenje kvaliteta zdravstvene zaštite i zaštite pacijenata.

Ukupno gledano, ovaj slučaj predstavlja podsećanje na važnost profesionalne odgovornosti i brige o pacijentima u zdravstvenom sektoru. Smrt deteta tokom rutinske operacije mora biti opomena za sve učesnike u zdravstvenom sistemu da preduzmu sve neophodne preventivne i sigurnosne mere kako bi se izbegle slične tragedije u budućnosti. Očekuje se da će ova presuda izazvati dalje diskusije o odgovornosti zdravstvenih radnika i bezbednosti pacijenata, te će doprineti unapređenju sistema zdravstvene zaštite u Srbiji.