Boško Mikulović (55) iz Naupara kod Kruševca imao je strašnu zamisao kako da dođe do velikog novca. Njegov plan bio je da, uz pomoć svog starijeg sina Zorana, fingira smrt svog mlađeg sina Dejana, kojeg je ranije osigurao na 100.000 švajcarskih franaka. Da bi to ostvario, potrebno mu je bilo dete koje će ubiti, kako bi njegovo telo podmetnuo kao telo svog sina.
Izbor je pao na 16-godišnjeg dečaka Pericu Uroševića iz sela Trebotin. Tog 17. februara 1992. godine, Zoran Mikulović, inače suprug Peričine rođene sestre, namamio je dečaka u kuću svog strica Živorada u Nauparama. Tamo su ga čekali Boško, poznat kao Dragiša, i gastarbajter.
Perici su obećali da će mu obezbediti papire za rad u Švajcarskoj, gde je Boško u to vreme živeo i radio. Ispod ovog lažnog obećanja krila se stravična namera. Naime, Boško je planirao da švajcarskim vlastima prijavi smrt svog sina, a da im podmetne telo Perice.
U kući je došlo do strašnog zločina. Boško je dečaku vezao ruke kaišem od pantalona, zapušio mu usta kuhinjskom krpom sa čvorom i oborio ga na trosed. Potom mu je motkom smrskao glavu. Nakon tog jezivog ubistva, Boško je telo dečaka polio benzinom i zapalio, kako bi onemogućio identifikaciju leša. On je, zatim, prijavio smrt svog sina Dejana švajcarskom zdravstvenom osiguranju. Nakon što je počinio ovaj stravičan zločin, pobegao je u inostranstvo sa lažnim pasošem.
Međutim, Boško nije dugo ostao na slobodi. U međuvremenu je uhapšen zbog pljačke zlatare u Švajcarskoj i osuđen na deset godina zatvora. Njegov sin Zoran, koji je bio saučesnik u ubistvu, osuđen je na osam godina zatvora pred Okružnim sudom u Kruševcu.
Kada je Boško izdržao kaznu u Švajcarskoj, izručen je Srbiji, gde je pred istim sudom dobio najtežu kaznu zatvora od 40 godina. Ova presuda je 2006. godine potvrđena i od strane Vrhovnog suda Srbije, koji je naveo da je zločin počinjen iz koristoljublja, uz visok stepen monstruoznosti.
Selo Naupare, koje važi za jedno od najmirnijih naselja kod Kruševca, poznato je po istoimenom manastiru iz 14. veka. Ipak, događaj koji se odigrao u ovom selu pre više od tri decenije i dalje se prepričava sa zgražanjem među meštanima. Zločin je ostavio dubok trag u zajednici i postao je predmet mnogih rasprava i istraživanja.
Ova priča služi kao podsećanje na mračnu stranu ljudske prirode, gde su sebični motivi i pohlepa doveli do tragedije koja ne može biti zaboravljena. Zločin poput ovog ne samo da uzima život nedužnom detetu, već i uništava porodice i zajednice, ostavljajući za sobom bol i patnju koja traje generacijama.
U svetlu ovog događaja, važno je naglasiti značaj prevencije i obrazovanja o pitanjima nasilja i zločina u društvu. Samo kroz otvoren dijalog i razumevanje možemo nadati se da ćemo sprečiti slične tragedije u budućnosti. Ova priča nas podseća da je ljudski život dragocen i da je naša dužnost čuvati ga, a ne uništavati zbog ličnih interesa.
