U maju ove godine navršene su 32 godine od nezapamćenog zločina u Crkvinama kod Goražda, kada su muslimanski paravojnici i policajci poubijali gotovo celokupno stanovništvo ovog malog sela. Među žrtvama su i četiri sina i kćer Goraždanke Božane Delić, zatim četiri zeta i unuče. Svi su zverski pobijeni samo jer su bili Srbi. Starica je preminula u 93. godini 13 godina kasnije. Ipak, sećanje na nju i njene najmilije ne bledi. Herojsku žrtvu koju je ova nedužna žena podnela mnogi i danas pamte i sa tugom pominju. Pominju da se ne zaboravi i da se ne ponovi.
Pripadnici takozvane Armije BiH terete se da su tokom rata devedesetih 20. maja 1992. godine napali nezaštićeno i nebranjeno srpsko selo Crkvine kod Goražda i zarobili 14 članova porodica Delić, Žmukić, Matović i Pejović. Nakon izvesnog vremena u Crkvine su vratili pet žena koje su svakodnevno zlostavljali. U tom napadu najpre su zarobljeni, strahovito mučeni pa ubijeni Božanini najmiliji: sinovi Radivoje (39), Nikola (49), Jovo (52) i Novica (49), ćerka Anđa Pejović, koja je prethodno višestruko silovana, njen suprug Milutin Pejović, Pero Šekarić, Ljubo Matović, Uglješa Žmukić i njegov sin Nikola. Svi ubijeni su bili nenaoružani civili koji su odlučili da ne napuste svoje selo i ostanu na svom ognjištu.
Baka Božana je kasnije nakon užasnog zločina obelodanila svoju ispovest o tom monstruoznom zločinu nad njenim najmilijima. “Verujući komšijama ostadosmo svi kod kuća. Ali, rano ujutro 12. maja 1992, dođoše komšije iz Kalca – Salko, Mido i Liko Herak, koji su tvrdili da nam se ne sme ništa dogoditi. Selo opkoliše uniformisani vojnici i muslimanska policija. Nikad ne mogu zaboraviti to jutro. Psovali su nas, tukli sinove pred mojim očima kundacima i vezali ih. Sve su nam po kući prevrnuli. Muške su povezali, tukući ih psovali im četničku majku. Okamenjena, nisam mogla verovati da bi dojučerašnje komšije mogle da budu toliki zlikovci. A mi smo im davali sve kad im je trebalo. Ni dan-danas mi nije jasno šta smo im skrivili, zbog čega su to uradili?”
Imali su Delići lepa i rodna imanja, i gotovo svi su radili. U kućama puno dece, a imali su i komšije muslimane sa kojima su delili dobro i zlo. Ni slutili nisu kakve godine i vreme dolazi. Još manje su slutili šta im komšije pripremaju. Slava srpskim žrtvama. Božanini najmiliji su stradali samo zbog svoje nacionalnosti, bez ikakvog razloga ili opravdanja. Njihova smrt je ostavila trajan ožiljak na porodicu i celo selo Crkvine.
Ova tragedija je samo jedna od mnogih koje su obeležile ratna dešavanja na prostoru bivše Jugoslavije devedesetih godina prošlog veka. Civilne žrtve su često bili najveći gubitnici u tim sukobima, a njihova patnja se retko izdvajala u medijskim izveštajima ili političkim raspravama. Mnogi od tih zločina nisu do kraja rasvetljeni, a pravda je retko ili nikada dostignuta.
Sećanje na žrtve zločina u Crkvama kod Goražda ne sme izbledeti. Potrebno je da se priče o njima nastave prenositi sa generacije na generaciju, kako bi se osiguralo da se takva tragedija nikada ne ponovi. Porodica Delić i njihovi komšije zaslužuju istinu i pravdu, kao i dostojno sećanje na svoje najmilije.
Na kraju, važno je naglasiti da se mora nastaviti borba za istinu, pravdu i pomirenje među svim narodima i zajednicama na prostoru bivše Jugoslavije. Samo kroz suočavanje sa prošlošću i odbacivanje mržnje i netrpeljivosti možemo graditi mir i prosperitet za buduće generacije. Neka se žrtve zločina u Crkvama nikada ne zaborave, i neka im bude odata počast sa dostojanstvom i poštovanjem koje zaslužuju.
