Mina Smolmen, majka Biba Henri i Nikol Smolmen koje su ubijene u londonskom parku, oprostila je njihovom ubici, ali ne i dvojici bivših londonskih policajaca, Deniz Džaferu i Džejmi Luisu, koji su snimili i podelili fotografije njihovih tela. Biba Henri i Nikol Smolmen nestale su 6. juna 2020. godine, a njihova tela su pronađena dan kasnije od strane prijatelja koji su organizovali potragu u parku na Vembliju u severnom delu Londona.
Policajci Deniz Džafer i Džejmi Luis su, dok su bili na mestu zločina, snimili fotografije tela ubijenih žena. Ove fotografije su bile podeljene u dve VocAp grupe, gde su policajci nazvali žrtve „mrtvim pticama“. Kao rezultat ovog postupka, obojica policajaca su 2021. godine osuđeni na po dve godine i devet meseci zatvora.
Mina Smolmen je izjavila za BBC radio da je oprostila ubici svojih ćerki, Danjalu Huseinu, međutim, nije oprostila bivšim policajcima Džaferu i Luisu. Husein je osuđen na dve istovremene kazne od 35 godina zatvora za ubistva Henrijeve i Smolmenove. Nakon što su bivši policajci pušteni iz zatvora, Mina Smolmen je pokušala da se ubije, ali sada izjavljuje da više ne oseća poriv za samoubistvom i postala je aktivistkinja za bezbednost žena.
Ova tragedija je pokrenula mnogo pitanja o odgovornosti policije, privatnosti žrtava i podršci porodicama žrtava zločina. Snimanje i deljenje fotografija tela ubijenih žena od strane policajaca je bio ozbiljan prekršaj i pokazatelj lošeg ponašanja i nepoštovanja prema žrtvama i njihovim porodicama. Mina Smolmen je ispala izjava da je njeno krhko poistovećenje sa oproštajem, i oprostom prvo mladom ubici, a ne potom policajcima.
Pritom, ona je postala aktivista. Njene reči su danas inspiracija mnogima da se bore za sigurnost žena i pravdu i da se suprostave nepravdom. Njen primer pokazuje da je moguće transformisati bol u snagu i aktivizam, da opraštanje ne znači zaborav, ali znači oslobađanje od mržnje i stvaranje prostora za promenu.
Ovo je takođe podsetnik da je podrška porodicama žrtava važna i da se mora osigurati da imaju pristup svim potrebnim resursima i podršci kako bi mogli da se nose sa gubitkom i traumom. Svest o važnosti podrške porodicama žrtava zločina mora biti prisutna u svakom koraku pravosudnog sistema i društva u celini.
Ovaj slučaj takođe postavlja pitanja o etici i profesionalizmu policije, kao i o odnosu prema privatnosti i dostojanstvu žrtava. Policijski službenici imaju dužnost da poštuju privatnost i dostojanstvo svih građana, uključujući i žrtve zločina, i da postupaju profesionalno u svim situacijama. Snimanje i deljenje fotografija tela ubijenih žena je ozbiljan prekršaj i kršenje osnovnih principa policije.
Ovaj slučaj takođe pokazuje koliko je važno imati pouzdan i transparentan pravosudni sistem koji će osigurati da počinioci zločina budu adekvatno kažnjeni, a porodice žrtava dobiju pravdu i podršku koja im je potrebna. Ovaj slučaj je bio presudan za Mina Smolmen i druge porodice žrtava, jer su počinioci zločina pravilno osuđeni.
Sama Smolmen, iako je prošla kroz težak period, pronašla je snagu da se bori za pravdu i sigurnost žena i da postane glas za promene u društvu. Njen primer treba poslužiti kao inspiracija svima koji se bore protiv nepravde i traže pravdu za žrtve zločina. Feministkinje su prepoznale ovaj bunt i namjeravaju ovom time nadograditi svoje aktivnosti.
U zaključku, slučaj ubistva Biba Henri i Nikol Smolmen, snimanje i deljenje fotografija njihovih tela od strane policajaca, osuđivanje počinilaca i aktivizam Mina Smolmen su pokazali koliko je važno imati podršku i pravdu za žrtve zločina. Ovaj slučaj je bio presudan za borbu protiv nepravde i zaštite sigurnosti žena, a Mina Smolmen je postala simbol borbe za pravdu i promene u društvu.
