U najdubljim dijelovima okeana, ispod 4.000 metara, kombinacija visokog pritiska i niske temperature stvara uslove koji rastvaraju kalcijum-karbonat, materijal od kojeg morske životinje prave svoje oklope. Ovo je drugačije od okeanske acidifikacije površinskih voda do koje dolazi zato što okean apsorbuje ugljen-dioksid od sagorijevanja fosilnih goriva. Međutim, ta dva fenomena su povezana – usljed povećanja koncentracija ugljen-dioksida u okeanu, njegov PH opada (postaje kiseliji), a duboka zona u kojoj se rastvara kalcijum-karbonat raste, od dna naviše.
Prelazna zona u kojoj kalcijum-karbonat postaje hemijski sve nestabilniji i počinje da se rastvara naziva se lizoklin. Istraživanje je pokazalo da se ta zona već izdigla oko 100 metara u odnosu na preindustrijska vremena i da će vjerovatno rasti dalje nekoliko stotina metara u ovom vijeku. Milioni kvadratnih kilometara morskog dna će možda doživjeti brzu tranziciju putem koje će krečnjački sediment postati hemijski nestabilan i rastvarati se.
Gornja granica prelazne zone lizoklina je poznata kao dubina kalcitne saturacije, iznad koje su sedimenti bogati kalcijum-karbonatom i okeanska voda superzasićena njime. Ispod donje granice, dubine kalcitne kompenzacije, sedimenti sadrže malo ili nimalo karbonatnih minerala. Disanje ispod te granice ima više morskih sasa, morskih krastavaca i oktopoda, a nedovoljno zasićena (kiselija) životna sredina već ograničava život u 141 milion kvadratnih kilometara okeana i mogla bi se proširiti još 35 miliona kvadratnih kilometara ako se dubina kalcitne kompenzacije podigne za 300 metara.
Uz to, dijelovi okeana na malim geografskim širinama gube vrste jer voda postaje previše topla, a nivoi kiseonika opadaju, zbog klimatskih promjena. Ekskluzivne ekonomske zone nekih zemalja će biti više pogođene od drugih. Predviđa se da će ekskluzivna ekonomska zona Bermuda biti najviše pogođena podizanjem dubine kalcitne kompenzacije za 300 metara iznad trenutnog nivoa – 68 odsto morskog dna te zemlje naći će se ispod lizoklina.
Iz globalne perspektive, nevjerovatno je da je već 41 odsto dubokog mora praktično kiselo, da bi polovina mogla postati kisela do kraja vijeka, a da je prva studija koja pokazuje uticaje na morski život objavljena tek prošle godine. Ova saznanja su važna za razumijevanje uticaja antropogenih faktora na okeane i njihovu sposobnost da podrže raznolikost morskog života. Rastuća dubina lizoklina i njene posljedice mogu imati dugoročne posljedice na okeanski ekosistem i našu svakodnevnu interakciju s morskim životom.
