Sinovi Gabrijela Garsije Markesa, Rodrigo i Gonzalo, objavili su poslednji roman svog oca, nazvan „Vidimo se u avgustu“. To je bio ispoštovanje prema želji poznatog pisca da se rukopis uništi, ali su sinovi odlučili da ga ipak objave. Roman je predstavljen širom sveta, ali je dobio pomešane kritike od književnih kritičara.

U romanu, koji je preveden na srpski jezik, govori se o Ani Magdaleni Bać koja traži utehu na ostrvu gde je njena majka sahranjena. Kritičari su izrazili razočaranje u knjigu, navodeći da nije dostojna prethodnih dela poznatog nobelovca. Kritičar iz Njujork Tajmsa je smatrao da roman nije adekvatan oproštaj od autora „Sto godina samoće“, dok su kritičari iz Španije bili nešto blagonakloniji.

Kolumbijski novinar i nobelovac je poznat po svom jedinstvenom stilu pisanja i romantičnim pričama. Međutim, njegovi sinovi su odlučili da objave roman uprkos očevim željama, smatrajući da je to doprinos književnosti i prikazuje novu stranu velikog pisca.

Slične situacije su se dešavale i sa drugim velikim piscima kroz istoriju, kao što je slučaj sa Francem Kafkom i Vladimirom Nabokovim. Kafka je tražio da se svi njegovi radovi spale nakon smrti, ali je jedan od njegovih prijatelja odlučio da ih objavi, među kojima je i klasik „Proces“. Slično tome, Nabokov je tražio da njegov nedovršeni rad ostane nepročitan, ali je njegov sin ipak odlučio da ga objavi.

Ovo postavlja pitanje da li je opravdano objavljivati dragocena dela velikih pisaca posmrtno, uprkos njihovim željama. Možda je ponekad bolje da se poštuju želje pisaca, ali s druge strane, svet bi bio lišen klasika poput Kafkinih ili Vergilijevih radova da su se ove želje ispoštovale.

Gabrijel Garsija Markes je ostavio neizbrisiv trag u svetu književnosti svojim unikatnim stilom pisanja i romantičnim pričama. Iako je njegov poslednji roman dobio pomešane kritike, njegovi sinovi su smatrali da je vredno objavljivanja kako bi se prikazala nova strana ovog velikog pisca.