Zbirka poezije „Pasja zima“ Duška Babića oslikava egzistencijalnu teskobu i zebnju čoveka suočenog sa disharmoničnom i antihumanom savremenošću. Autor u svojim pesmama prenosi poruke nade i vere, ističući važnost hrišćanske tradicije i vrednosti srpskog naroda. Pesma „Kao na fresci“ otvara zbirku i ističe ljubav kao osnovu porodične snage, dok pesma „Ono što u snu večeramo“ naglašava skromnost i ispunjenost prisutnih u porodičnom svetu. Projekcija agape ljubavi je prisutna u pesmi „Dok se igraju deca“, dok su ostale pesme upozorenje na krizu ljudskosti, nacionalnog identiteta i zloupotrebu moći, izazvanu posthumanizmom i postkulturom. „Pasja zima“ je opomena koja se čita sa željom da se ostane u njenoj auri i nakon završetka.