Ubistvo Jakše Vuletića u centru Beograda privuklo je pažnju javnosti i izazvalo nevericu među stanarima zgrade. Vuletić, penzionisani kapetan JNA i ratni vojni invalid, ubijen je serijom pucnjeva pred svojim stanom. Ubistvo je prvobitno protumačeno kao nesporazum, ali islednici su ubrzo uhapsili Branka Kekovića, višeg inspektora Službe državne bezbednosti, kao izvršioca zločina.

Keković je priznao da je ubio Vuletića kao osvetu za smrt svog brata Veljka Kekovića, koji je stradao u sukobu sa četnicima tokom Drugog svetskog rata. Branko je proveo dve godine boreći se sa sopstvenom krivicom pre nego što je odlučio da se preda vlastima u Titogradu i prizna zločin. Pre nego što je izvršio zločin, Branko je istraživao život Vuletića i saznao detalje o njegovoj prošlosti.

Sve je krenulo od jednog dopisa iz Beograda, u kojem je jednoj ženi priznat borački staž na osnovu potpisa Jakše Vuletića. Ovo je izazvalo sumnje među članovima boračke organizacije u Danilovgradu, koji su pretpostavili da je Vuletić bio saradnik okupatora tokom rata. Ove sumnje su ponovo otvorile rane iz prošlosti, uključujući sumnje u odgovornost za smrt Veljka Kekovića.

Branko Keković je preduzeo korake da se osveti za smrt svog brata, što ga je dovelo do ubistva Jakše Vuletića. Iako presuda nije mogla da donese dokaze o bratovljevoj smrti, Branko je ipak odlučio da preuzme odgovornost za svoje postupke. Njegova borba sa krivicom i svesti trajala je godinama pre nego što je na kraju priznao zločin i predao se vlastima.

Ubistvo Jakše Vuletića i priznanje Branka Kekovića šokirali su javnost, ali i podsetili na traume i rane iz prošlosti koje mogu imati dubok uticaj na pojedinca. Ovaj slučaj je pokazao kako prošlost može da utiče na sadašnjost i kako odmazda može da dovede do tragičnih posledica. Zločin koji je počinio Branko Keković naglasio je važnost suočavanja sa prošlošću i traumama kako bi se sprečile dalje tragedije.