Beograd je neosporno božanstven grad, ali ono što mu je davalo osobenu draž decenijama unazad jesu njegovi živopisni građani i same njihove pojave. Glavni junak narednih redova je harao ulicama prestonice sa čuvenim crveno-belim autobusom „Sanos“ 80-ih i 90-ih godina prošlog veka. On je bio Mile Rizik, lakonogi vozač GSP-a. Poput svake (urbane) legende, i ova obiluje dobošarenju, ali i zloupotrebom hiperbole, jer ne postoji niti jedna druga stilska figura dostojna pripovedanja o takvom maheru za volanom autobusa.
Odmila čika Mile je umetničko prezime Rizik zavredeo zahvaljujući svojim smelim vožnjama po glavnom gradu. Dok su ostali šoferi gradskog prevoza krstarili na zaduženim trasama, ovaj majstor nije tako poimao svoju radnu obavezu. Ne, za njega je to bila trka na hronometar i to prvenstveno na liniji 25. Prema predanju, taj potez, Karaburma-Kumodraž, od dvocifrenog broja kilometara i stanica, Mile Rizik je za vreme špica smoždio za neverovatnih i rekordnih 35 minuta. Istini za volju, saobraćaj u Beogradu tada nije bio ništa nalik ovom današnjem krkljancu, ali ipak prevaliti taj put, doduše, uz žmurenje na pokoje stajalište, jeste podvig.
Na samom početku njegove karijere vozača GSP-a putnici su nisu imali predstave o kome je reč, ali već na prvom dodavanju gasa bilo im je jasno s kim imaju posla. Dlanovima orošenim znojem i glavama sa rojem pitanja svedočili bi kako sa guštom iskorišćava strme brežuljke i oštre zavoje. Neki bi se mahinalno krenuli da mole, nesvesni da Oče naš ne igra nikakvu ulogu. Jednom prilikom vozilo gradskog prevoza je stajalo na terminusu, a putnici su uveliko ispunili svaki dostupni pedalj. Žamor se unutra mogao jedino da meri sa onim na pijaci u nedelju ujutru. Samo se na šofera čekalo da potera tu crveno-belu šklopociju. Isprva su pomislili da se vrzma po obližnjim crvenim kioscima u pokušajima da zatomi halabuku u trbuhu između vožnji, ali kako je vreme neumitno teklo od njega nije bilo ni traga ni glasa. Nervoza i grleno negodovanje počelo je da rasplinjuje poput gasa. Na rubu da eskalira u puč, jedan gospodin se bezbrižno digao sa svog sedišta i gromoglasno obznanio saputnicima da će on preuzeti stvari, tj. upravljač u svoje ruke. Dok su ostali zabezeknuto pokušavali da svare taj proglas, on se izmigoljio do kabine, zaseo, okrenuo ključ, i uz par verglanja i kez upalio skalameriju.
Otkad je sveta i veka, redovna je pojava da đaci ne dolaze u školu na vreme, što svojom, što tuđom krivicom. No, to nije bilo moguće u Miletovoj smeni. Zato što su škola i znanje bile na prvom mestu g. Riziku, a kašnjenju i bežanju sa časova se nije gledalo kroz prste. Svaki put tik pre osam, bez imalo oklevanja, pogledao bi u svoj retrovizor i uredno sačekao najmlađe putnike koji su sa rančevima na plećima i dušama u nosu hitali ka prevozu, ne obazirujući se na nerazumljivi žagor otpozadi. Čim bi poslednji učenik ušao, lafčina bi stupila na scenu. Nagazio bi svoj „Sanos“, koji je potom sve do obrazovne ustanove besomučno gutao asfalt pred sobom. Kada bi obavio svoj zadatak i dovezao školarce pred kapiju, straga bi se suočio sa izrazima lica od kojih se moglo ukiseliti mleko.
Verovali ili ne, ali glavni akter je bio poput mnogih mitoloških junaka. Ako je Ahil imao petu, a Zigfrid rame, onda je Mile Rizik imao par očiju. Jednostavno nije bio imun na pripadnice lepšeg pola, te se iz petnih žila trudio da ih obori s nogu. Naime, ukoliko bi se jedna takva gospođa ili gospođica zatekla napred, na prednjim vratima, presamiti preko rukohvata od gužve, brže bolje bi je privoleo kod sebe u kabinu, gde bi joj iz prvog reda bila priređena vožnja života. Usled ovih, ali i mnogih drugih kotrljajućih dogodovština, Mile Rizik je i te kako snosio posledice. Više puta je bio ukoren i suspendovan zbog svojih gafova. Gledajući unatrag, možda je naš drumski izgrednik prevideo svoj poziv. Možda je mister Rizik bio predodređen da služi kao vozač kola Hitne pomoći, jer onda mu niko ne bi zvocao na kočopernoj vožnji.
