Nova studija koju su proveli lingvisti Johane Nedergard sa Univerziteta u Kopenhagenu i Geri Lupijan sa Univerziteta Viskonsin-Medison pokazala je da pet do 10 odsto ljudi nema unutrašnji glas, dok drugi ljudi vode unutrašnji dijalog u svojim glavama. Ovi ljudi koji nemaju unutrašnji glas mogu imati probleme sa pamćenjem, što je otkriveno tokom istraživanja.
Naučnici su u svom istraživanju koristili termin „anendofazija“ da bi opisali odsustvo unutrašnjeg glasa kod ljudi. Skoro 100 učesnika u studiji, od kojih je polovina imala vrlo malo unutrašnjeg glasa, a polovina jak unutrašnji govor, bili su angažovani u četiri eksperimenta. U prvom eksperimentu, učesnici su morali da zapamte engleske reči koje su slične po fonetici, kao što su „bought,“ „caught,“ „taut“ i „wart“. Nalazi su pokazali da su učesnici bez unutrašnjeg glasa bili lošiji u pamćenju ovih reči.
U drugom testu, učesnici su morali da utvrde da li par slika sadrži reči koje se rimuju, kao što su slike čarape (eng. sock) i sata (eng. clock). Istraživači su otkrili da je ponavljanje reči ključno u ovom zadatku kako bi se uporedili zvuci reči i utvrdilo da li se rimuju. Interesantno je da nije bilo znatnih razlika između grupa kada su učesnici brzo prelazili između različitih zadataka i razlikovali veoma slične figure. Prethodna istraživanja su pokazala da je jezik i unutrašnji govor bitan faktor u ovakvim testovima, ali ovaj put nije bilo razlika.
Johane Nedergard zaključuje da su ljudi koji nemaju unutrašnji glas možda naučili da koriste druge strategije u obavljanju zadataka. Na primer, neki su koristili tapkanje prstom kao strategiju za različite zadatke. Ovi rezultati ukazuju na to da ljudi koji nemaju unutrašnji glas mogu razviti druge načine za rešavanje problema i pamćenje reči, bez korišćenja unutrašnjeg dijaloga.
Ovo istraživanje baca novo svetlo na način na koji ljudi obrađuju informacije i rešavaju zadatke u umu. Činjenica da neki ljudi nemaju unutrašnji glas, a opet uspevaju da reše zadatke na drugačije načine, ukazuje na kompleksnost naših mentalnih procesa. Možda bi u budućnosti bilo korisno istražiti kako ljudi koji nemaju unutrašnji glas rešavaju druge vrste problema i zadatke, kako bismo bolje razumeli različite načine obrade informacija u ljudskom umu.
Ovakva istraživanja su važna za razumevanje ljudskog uma i njegovih procesa. Svaki pojedinac je jedinstven i može imati različite strategije za rešavanje problema i zadataka. Razumevanje kako različiti ljudi obrađuju informacije može pomoći u razvoju efikasnijih metoda učenja i pamćenja. Saznanja o odsustvu unutrašnjeg glasa kod nekih ljudi otvaraju nova pitanja o tome kako naš um funkcioniše i kako možemo optimizovati svoje mentalne procese radi boljeg rešavanja svakodnevnih izazova.
