Kristijan Šmit, trenutni visoki predstavnik u Bosni i Hercegovini, suočava se sa sve većim izazovima u svom mandatu, posebno nakon odlaska američkog ambasadora Majkla Marfija iz Sarajeva. Prema informacijama koje je objavio sarajevski portal Klix, Šmit je postao gotovo nevidljiv u političkom životu Bosne i Hercegovine, što se može povezati s promenom diplomatske dinamike nakon Marfijevog odlaska.
Šmit, koji je ušao u svoju četvrtu godinu mandata, do sada je donosio niz odluka koje su imale značajan uticaj na političku scenu u BiH. Međutim, portal Klix ističe da su odluke koje je donosio u velikoj meri bile pod uticajem Marfija, koji je bio ključni igrač u američkoj diplomatiji u regionu. Njegov odlazak polovinom februara ove godine označio je, kako se navodi, „početak tišine iz OHR-a“ (Ureda visokog predstavnika).
U ovom kontekstu, postavlja se pitanje koliko će Šmit moći da deluje samostalno bez podrške američke administracije, koja je tradicionalno imala veliki uticaj na politička dešavanja u BiH. Klix dalje navodi da je Evropska unija često bila rezervisana prema intervencijama visokog predstavnika, osim u slučajevima kada je bilo potrebno doneti odluku koja bi omogućila formiranje vlade Federacije BiH.
Ova situacija stvara dodatne tenzije u već fragmentiranoj političkoj atmosferi BiH, gde različite etničke i političke grupacije često imaju sukobljene interese. Bez jasne podrške iz međunarodnih krugova, Šmit se suočava sa izazovom da izdrži pritiske i nastavi s naporima za stabilizaciju situacije u zemlji.
Šmitove prethodne odluke uključivale su različite aspekte političkog života, od ekonomskih reformi do pitanja ljudskih prava. Međutim, bez pomoći američkih diplomata, njegov kapacitet da utiče na ključne političke odluke može biti znatno oslabljen. To može dovesti do situacije u kojoj će se politička nestabilnost nastaviti, a građani BiH će i dalje trpeti posledice.
Jedan od ključnih problema sa kojima se Šmit suočava je i nedostatak konsenzusa među političkim strankama. Različite stranke imaju različite prioritete i ciljeve, a često su suprotstavljene jedna drugoj. U takvim okolnostima, Šmit mora pronaći način da postigne minimum saglasnosti kako bi mogao da pokrene reforme koje su neophodne za napredak zemlje.
Pored toga, uloga međunarodne zajednice u BiH je još uvek prisutna, ali se čini da je uticaj smanjen. Odlazak Marfija je stvorio vakuum koji je još više otežao situaciju. Šmit će morati da pronađe nove načine za uspostavljanje veze sa drugim međunarodnim akterima kako bi osigurao podršku za svoje inicijative.
Dok se situacija u BiH i dalje razvija, važno je pratiti kako će se Šmitova uloga razvijati i koji će koraci biti preduzeti da se prevaziđu trenutni izazovi. Bez obzira na to koliko se trudili da se situacija stabilizuje, očigledno je da će međunarodna podrška ostati ključni faktor u oblikovanju budućnosti BiH.
U zaključku, trenutna situacija u BiH zahteva pažnju i angažman kako domaćih, tako i međunarodnih aktera. Šmit se suočava sa izazovima koji su kompleksni i višeslojni, a bez podrške iz ključnih međunarodnih centara moći, njegovi napori mogu biti poništeni. U tom smislu, budućnost Bosne i Hercegovine i dalje ostaje neizvesna, a političke tenzije bi mogle eskalirati ukoliko se ne pronađe zajednički jezik među političkim liderima i međunarodnom zajednicom.
