Po svemu osoben čovek, humanista i svetski putnik, neumorni osvajač nebeskih prostranstava, aristokratskog porekla i stava, intelektualac nežnog i nemirnog duha, golemog stasa i gromkog glasa, nikada se Antoan de Sent Egziperi „nije trudio da uđe u istoriju niti pomišljao da bi nekome mogao postati uzor“. Pa ipak, čovek koji je uvek leteo visoko, što više, bilo nošen krilima voljenih aviona, bilo na krilima svoje neobuzdane mašte, (p)ostao je jedan od najpoznatijih pisaca dvadesetog veka, autor jedne od najvoljenijih knjiga svih vremena, onaj čije delo, lik i životna priča intrigiraju i inspirišu i danas, kada se navršava osamdeset godina od njegovog… nestanka.

Tačnije, 31. jula pre osam decenija, avion kojim je pilotirao Egziperi tokom špijunske misije poverene mu od savezničkih snaga, srušio se u oblasti Mediterana. A odrasli koji, kako nam je sam kroz usta Malog Princa poručio, ne vole da bilo šta prepuštaju mašti, dan kada je „P-38 lajtning“, kojim je upravljao tvorac tog omiljenog junaka, nestao – proglasili su datumom smrti ovog pisca, pesnika, pionira avijacije, maštara i idealiste.

Piščevo telo, za razliku od tela malenog Princa koje ostaje da leži na tlu Sahare po njegovom povratku na svoju planetu, nije nikada pronađeno. Pitanja su se rojila, a nestanak čoveka u kome se i za života steklo sve ono mitsko, prerastao je u mitsku pripovest. Gotovo pet i po decenija posle nestanka, ribar je u mreži pronašao narukvicu Sent-Egziperija, sa u srebru ugraviranim imenima Antoana i njegove žene Konsuelo, u blizini ostrva Riju kod Marselja. Dve godine potom ronioci su pronašli ostatke francuskog aviona koji je iznesen na površinu i identifikovan po serijskom broju. Na pronađenom delu olupine nije bilo tragova obaranja. Sve ovo je, već na izmaku dvadesetog veka, samo nanovo rasplamsalo teorije i produbilo misteriju koja se decenijama plela oko nestanka tog, po svemu velikog, čoveka.

Najlogičniju (makar za one odrasle među nama) teoriju da ga je oborio nemački lovac, potkrepila je izjava nekadašnjeg nemačkog pilota Horsta Riperta, čija je izjava „Da sam znao da je u tom avionu bio Sent Egziperi, nikad ga ne bih oborio. Nisam gađao Princa“ odjeknula diljem sveta. Potkrepila ju je, ali samo naoko, jer se u zvaničnoj dokumentaciji nemačkih vojnih arhiva navode imena druge dvojice pilota, koji su oborili letelicu tog tipa u blizini mesta na kom je nestao Egziperi. Potkrepila ju je samo na oko, ali ne samo zbog toga – jer ako je čovek samo srcem dobro vidi, a ono važno je očima nevidljivo, onda su i sve druge teorije jednako prihvatljive. A bilo ih je onoliko.

Možda je naš pisac, narušenog zdravlja, ogorčen i razočaran usled nepravednih optužbi de Gola za simpatije prema Nemcima, krenuo tog jutra iz vazdušne baze na Korzici u izviđačku misiju – sa nakanom da nestane? Da izvrši samoubistvo, makar u očima nepopravljivih odraslih, ili da ode u manastir? Možda se letelica srušila zbog kvara kao one 1935. godine, kada je pao u Saharu?

Ko zna kakvu bi od mnoštva pripisanih mu sudbina Egziperi sam za sebe odabrao.

Rođen je, u to nema sumnje, 29. juna 1900. godine u Lionu. Postao je pionir avijacije, učestvujući u brojnim avio-trkama i pilotirajući na dugim letovima, što je imalo veliki uticaj na njegova literarna dela, kao što su „Noćni let“ o pilotima noćnih poštanskih letova u Južnoj Americi ili autobiografski „Ratni pilot“. Pored strasti prema životu, letenju, avanturi, sazdao je svoja dela i na duboko humanističkoj filozofiji i viđenju sveta, te njegove knjige obožavaju čitaoci širom sveta.

Neprikosnoveni „Mali princ“, nastao tokom piščevog boravka u Americi 1942. godine, simbolično prikazuje Sent-Egziperijeve misli o životu, prijateljstvu i ljubavi, i smatra se jednom od najprodavanijih i najprevođenijih knjiga u istoriji, koja svake godine bez izuzetka stiče armiju novih poklonika – bila u školskoj lektiri ili ne. I oko nastanka ovog kultnog dela ispredaju se najrazličitije teorije, poput one da ga je Sent Egziperi ispisao inspirisan Andresenovom „Malom sirenom“, koju je čitao tokom jednog boravka u bolnici s početka četrdesetih godina dvadesetog veka. Smatra se da je ponosna i svojeglava Konsuelo, žena koja je sa piscem živela ljubavnu priču nimalo „laku“, već eksplozivnu, duboku, strastvenu i čudnu – ona koja je „oživela“ u prelepoj, ranjivoj, dostojanstvenoj i prkosnoj Ruži… Isto tako, jasno je da je pilot čija se letelica sruši usred Sahare, sam pisac, koji bez neba nije mogao da živi, stremio mu je neprestano, neuzdrman mnoštvom padova aviona koje je doživeo. No, šta god da mu je poslužilo kao (in)direktna inspiracija, šta god da ga je navelo da, rečju i crtežom, oživi Malog princa, Ružu, Lisicu (sličnu je bezuspešno pokušavao da ukroti u Maroku), sve one karikaturalne „odrasle“ stanovnike susednih planetica (za mnoge je „pozajmio“ uzor iz stvarnosti – očigledno), Zmijskog cara… Zahvalni su mu svi koji su uz „Malog princa“ učili da čitaju i misle, da vide, osećaju i vole. Svi koji mu se neprestano sa nostalgijom vraćaju, željni da čuju tako neponovljivo i tačno sročene misli i velike istine, koje su u detinjstvu tako jasno osećali i znali, a koje je odrastanje nepovratno zamaglilo…

Profimedia
Tekst potpisa

Sent Egziperi rukopis je ostavio na stolu prijatelja, a prvo izdanje ova nežna i dirljiva knjiga o ljubavi i smislu života doživela je 1943. godine u Sjedinjenim Državama – odmah na engleskom i francuskom (u Francuskoj je ipak objavljena tek po nestanku autora). Posle toga, „Mali princ“ oživeo je na čak tri stotine jezika, uključujući i veoma retke.

I sam autor ostaje inspiracija mnogim generacijama, ne samo kao pisac već i kao čovek koji je živeo život pun strasti, avanture i dubokog razmišljanja o svetu oko sebe. A njegova priča, ili priča kojom je, velikima i malima, poručio šta misli o svetu u kome živi(mo), pripovest o fatalnom susretu jednog odraslog pilota i jednog malog princa sa druge planete nastavlja da živi…