Поповић је подсетила на новости од резолуције 1966 Савета безбедности Уједињених нација који се односи на Механизам за Међународне кривичне судове. Механизам је првобитно основан као мала, привремена и ефикасна структура, али се његов мандат продужује и његова функција се углавном одлаже. Поповић је изразила мишљење да Механизам треба скоро завршити са радом и да је његова намера да обезбеди своју егзистенцију непотребна.
Министарка је изразила подршку одлуци Механизма да уступи Србији случај Војислава Шешеља и четири друга оптужена, али је такође захтевала да Механизам уступи и случај Радета и Јојића. Она је нагласила да Србија поштује Резолуцију Савета безбедности 1966 и да требају да се поступци за непоштовање суда воде у складу са тим.
Лидерка је критиковала Механизам због неутемељених ставова који су довели до преиспитивања одлуке о уступању случаја Србији, као и захтева за поступке за непоштовање суда у Хагу. Она је нагласила да је Механизам основан за процесуирање тешких кршића међународног хуманитарног права на подручју бивше Југославије, а не за вођење таквих поступака.
Поповић је додатно коментарисала изјаву о борби против разједињујућих појава негирања геноцида и историјског ревизионизма. Она је упутила на резултате гласања Генералне скупштине УН о резолуцији о Сребреници који показују недостатак јединства у међународној заједници по овом питању. Поповић је такође нагласила да је Механизам допринео дестабилизацији односа на бившој Југославији и да није испунио своју улогу на начин на који се очекивало.
Министарка је објаснила да је критеријум за превремено пуштање на слободу осуђених лица био пооштрен само ради продужења мандата Механизма. Такође је изразила бригу за третман осуђених држављана Србије који се налазе у затворима у иностранству, наглашавајући случај Ратка Младића.
Поповић је такође критиковала дуготрајно неодлучивање или негативно одлучивање о молбама за условни отпуст за осуђене држављане Србије. Она је нагласила да такво поступање представља нехуман третман и да многи животи могу бити угрожени због тога.
Укључујући све ове чињенице и коментаре од стране Поповић, можемо видети да постоји знатна критика Механизма за Међународне кривичне судове и њихове одлуке које утичу на различите случајеве у вези са бившом Југославијом. Требају предузети кораци како би се ситуација улаживала и како би се променили негативни аспекти који су идентификовани у овом разговору. Главни интерес је да се обезбеди праведност и одговорност у случају кривичних дела која су извршена на овим подручјима, и такође да се промовише одговарајући третман осуђених особа.
