U masovnom ubistvu u školi na Vračaru, koje je trinaestogodišnjak započeo u 8.41, ubijeni su: Mara Anđelković, Bojana Asović, Angelina Aćimović, Ana Božović, Adriana Dukić, Ema Kobiljski, Katarina Martinović, Sofija Negić, Andrija Čikić i Dragan Vlahović. Povodom godišnjice masovnog ubistva organizovan je program „Buđenje“, koji treba da označi početak višeslojnog procesa memorizacije u znak sećanja na žrtve. Na Tašmajdanu organizovan je muzičko-scenski nastup u znak sećanja na žrtve masakra u Ribnikaru, a tim povodom oglasili su se i roditelji nastradale dece za RTS.

– Stigli smo u Tiršovu i saznali smo da su joj povrede jako teške, a da su šanse gotovo nikakve – rekao je otac Angeline Negić. Majka Andrije Čikića je objasnila šra je sačekalo kada je otišla u bolnicu. Dragan Koboljski rekao je kako je izgubio dah kada je saznao za tragediju u Ribnikaru. – Sam sam u nekom mestu u Rumuniji, gde nemaš ni brata, nemaš nikoga – objasnio je Kobiljski. – I dan danas je neverovatno, svako jutro se budim i pitam kako je moguće da ovako nešto nama desi. Ne samo nama nego celo društvo. Ne mogu da ne krivim samog dečaka koji je to počinio svojim drugarima i Draganu, ali mislim da si roditelji najviše krivi. Roditelji treba da imaju najveću odgovornost, jer ih mi pravimo i vaspitavamo – rekla je Biljana Paunović. Roditelji Andrije Čikića su takođe rekli da najviše krive roditelje. – Meni je čudno da jedan roditelj ne oseća krivicu i odgovornost, gde su oni bili dok je pretraživao zakonske odredbe, pravio planove. Ja sam uverena da je porodica znala da dee ima nekih problema, ali da se nisu portudili da mu pomognu. Čak su se potrudili da sakriju probleme koe je dete imalo, pa čak i od profesora u školi – rekla je Andrijina majka. – To nije samo bol, to je pitanje u šta bih ja trebala sada da verujem, mogu li da verujem lekaru, u školu, u školsku klupu, u drugarstvo ako neko puca u svog najboljeg druga. Mi smo očekivali da će oni patiti sada zbog naše sudbine – rekla je majka Nine Kobiljski. – U trenutki sve vam se sruši, sva ta deca i Dragan koji je došao na svoje radno mesto i posle toliko vremena ne možemo da dođemo sebi. Najveća podrška bili su porodivca i prijatelji – rekao je suprug Biljne Paunović. Otac Angeline Aćimović rekao je da smatra da je izostala prava reakcija. – Plašim se da deca i Dragan budu zaboravljeni, muči me što se neki roditelji bore za školu u kojoj su naša deca sreljana, i gde je Dragan ubijen – rekla je Biljana Paunović.
Svi roditelji žale za izgubljenim životima i postavljaju pitanja o odgovornosti vlasti, škole i društva u celini za tragediju koja se dogodila. Svake godine, na godišnjicu masovnog ubistva, organizuju se programi sećanja i tribine kako bi se očuvalo sećanje na žrtve i istražila odgovornost. Poruke žalosti i traženje pravde odjekuju na godišnjicu, dok se zajednica trudi da se nosi sa traumom i da spreči slične događaje u budućnosti.