Botaničke bašte širom sveta suočavaju se sa ozbiljnim problemima u očuvanju najugroženijih biljnih vrsta, a najnovije istraživanje Univerziteta u Kembridžu ukazuje na to da im ponestaje prostora i resursa. Prema analizi podataka iz 50 botaničkih vrtova i arboretuma, koji su prikupljani tokom poslednjih sto godina, ova mesta trenutno uzgajaju oko pola miliona biljaka. Istraživanje je objavljeno u časopisu „Nature Ecology & Evolution“ i pokazuje da su globalne zbirke dostigle svoj maksimum, dok međunarodna ograničenja u sakupljanju biljaka dodatno otežavaju napore na očuvanju biljnog bogatstva.
Kustos Botaničke bašte Univerziteta Kembridž, Sem Brokington, ističe da je pritisak na botaničke bašte sve veći. „Botaničke bašte su pune. Ponestaje nam prostora i resursa. Stopa kojom se biljke navode kao ugrožene raste mnogo brže od stope kojom mi uspevamo da odgovorimo. Rizik od izumiranja se ubrzava, a naš odgovor je prespor,“ naglašava Brokington. On dodaje da ova botanička bašta trenutno čuva više od 8.000 vrsta biljaka, što je više nego što se može naći u celom Vijetnamu.
Uprkos izazovima, botanička bašta u Kembridžu je prošle godine uspela da doda pola miliona semena retkih ili ugroženih biljaka, kao i da nabavi brojne kritično ugrožene vrste iz drugih botaničkih bašta. Među njima su i Tahina spectabilis, palma koja može narasti do 18 metara, i Pinus torreiana, jedan od najređih borova. Ove inicijative su od suštinskog značaja, jer se radi o vrstama koje su na ivici izumiranja.
Osnivanje prvih botaničkih bašta datira iz kolonijalne ere, a većina njih se nalazi na Zapadu. Tokom prošlih vekova, botaničari su se bavili ekstraktivnom praksom, uzimajući biljke iz siromašnijih regiona u cilju istraživanja i uzgoja. Ova praksa je često dovodila do iscrpljivanja lokalnog biljnog bogatstva. Konvencija Ujedinjenih nacija o biološkoj raznolikosti, koja je usvojena 1993. godine, nastojala je da ovu praksu zaustavi tako što je dodelila suverenitet nad biodiverzitetom nacionalnim vladama, omogućavajući državama da „poseduju“ genetski materijal unutar svojih granica.
Međutim, uprkos ovim naporima, istraživanje pokazuje da se broj biljaka prikupljenih iz divljine prepolovio nakon usvajanja Konvencije. Da bi se očuvala raznolikost i održale svetske žive kolekcije, biljke moraju redovno da se menjaju i razmnožavaju. Brokington naglašava da političke granice otežavaju deljenje materijala i zajedničko upravljanje najugroženijim biodiverzitetom. On takođe ukazuje na negativne posledice Bregzita na britanske kolekcije, što dodatno komplikuje situaciju.
Istraživanje podseća da je očuvanje biljnih vrsta od suštinske važnosti za održavanje ekosistema i borbu protiv klimatskih promena. Biljke igraju ključnu ulogu u održavanju ravnoteže u prirodi, i njihovo izumiranje može imati dalekosežne posledice. U svetlu ovih saznanja, postoji hitna potreba za inovativnim rešenjima i međunarodnom saradnjom kako bi se obezbedilo da botaničke bašte imaju resurse i prostor potrebne za očuvanje najugroženijih vrsta.
U zaključku, botaničke bašte se suočavaju sa ozbiljnim izazovima u očuvanju biljnih vrsta, a istraživanje Univerziteta u Kembridžu ukazuje na hitnu potrebu za povećanjem kapaciteta i resursa. Samo zajedničkim naporima i međunarodnom saradnjom možemo obezbediti budućnost za ugrožene biljke i očuvati biološku raznolikost na našem planetu.
