U onim davnim, lepšim i boljim vremenima, u onoj nikada nezaboravljenoj Jugoslaviji, nemoguće je bilo zamisliti doček Nove godine bez legendarnih i voljenih lica na malom ekranu, koja su novogodišnju noć, sa tog jednog kanala koji je postojao, činila radosnom, bezbrižnom i nasmejanom. I tako je bilo iz godine u godinu. Prepričavali su se novogodišnji šou-programi, skečevi, imitacije, nastupi…
U prazničnoj atmosferi zabavljali su nas ljudi toliko slavni da je danas gotovo nemoguće i zamisliti, a kamoli postići takvu popularnost. Među njima je uvek bila i ona – Biljana Ristić.
Žena koja je mogla ono što niko drugi nije, i koja je zbog svog talenta ostala neprevaziđena, posebno kada su imitacije u pitanju. I to ne samo o praznicima, već tokom cele godine. U onim nezaboravnim nedeljnim popodnevima, večernjim šou-programima, posebnim emisijama… Za mlađe, koji ne pamte to vreme, Biljana je mogla da imitira svakoga, na nivou na kom su to radile svetske zvezde, i zato je stekla ogromnu slavu od Vardara do Triglava. Oni nešto stariji se sigurno sećaju svega.
U jednom trenutku je, uslovno rečeno, nestala. Povukla se sa javne scene, ostavljajući za sobom neizbrisiv trag u profesiji kojom se bavila. Ali i dalje nosi onu neverovatnu energiju, osmeh, vedrinu i humor. Imali smo tu privilegiju da, posle duge medijske ilegale, sa njom uradimo intervju u kome je otkrila mnogo o sebi, svom životu i karijeri.
Ko je danas Biljana Ristić u odnosu na onu koju je nekada obožavala cela Jugoslavija? Šta je ostalo isto, a šta se promenilo?
Sve se promenilo i sve je ostalo isto. Čovekov um ne prate uvek telo i godine u kojima je. Još uvek sam ona radoznala Biljana, kao kada sam započinjala svoju karijeru. Baveći se imitacijom, imala sam tu sreću da upoznam mnoge, a i samu sebe. Čovek sazreva kroz svoj rad i do kraja života uči. Naučila sam da je život „među javom i med snom“, i da ga često čine sitnice. Danas je Biljana ponosna baka jednog divnog dečačića po imenu David. Svaki njegov osmeh me podseća na veliku sreću i ljubav koju sam dobila njegovim rođenjem.
Posle duge karijere, želela sam nešto drugo. Dugo vas nema u javnosti i medijima. Zašto ste doneli takvu odluku, i za sve one koji vas i dalje vole, pamte i želeli bi da vas ponovo vide, a sigurno ih je mnogo, čemu ste posvetili sebe i svoj život tokom poslednjih godina? Imitacijom, glumom i šou-biznisom bavim od svoje 22. godine – lepa cifra, moram priznati. Imala sam veliku sreću i privilegiju da sam mogla da sarađujem sa najvećim pevačkim, glumačkim i rediteljskim imenima u Jugoslaviji i Srbiji.
Danas su mediji se mnogo promenili. Veliki zabavni formati, kao što je šou-program, veoma su zahtevni, jer iziskuju veliki timski rad i ogroman budžet. Dolaskom socijalnih mreža i novih platformi kao što su Jutjub, TikTok i druge, televizija kao medij je izgubila svoj sjaj zlatne ere, barem zasada. Posle duge karijere, želela sam da se oprobam i u nečem drugom. Pisanje je nešto što me jako odmara, ispunjava i vežba mozak. Želim da se oprobam u pisanju, i to za decu, kao moja mama Nada, čije su priče izlazile u „Politici“ na strani koja je bila posvećena deci. Možda mi je najveća inspiracija ipak bio moj deda, dr Dušan Radić, koji je pisao o srpskom selu u svojim mnogobrojnim romanima.
Život u Americi
Sa kakvim emocijama, sa ove vremenske distance, gledate na one godine koje svi pamtimo kao mnogo lepše, i na sve ono što ste tokom svoje velike karijere postigli i ostvarili?
Velike emocije su bile potrebne da bih se ja uopšte bavila ovim poslom. Kada ste na bini, vi svojim pevanjem ili govornim imitacijama, emocije morate da prenesete na publiku. To se zove „prelaženje rampe“. Publika, kada to oseti, zna da su to iskrene emocije koje se retko mogu odglumiti i sakriti. Tada vas oni nagrade onim što je tog trenutka nešto najlepše, a to su divni osmesi i veliki, dugi aplauzi. Svačija mladost, sa ovom vremenskom distancom, uvek deluje kao lepše vreme. Zar ne?
Šta je to što nikada nećete zaboraviti i što predstavlja uspomenu kojoj se i danas rado vraćate? Kada prelistate albume sećanja i one prave, sa fotografijama?
Zbog posla mog oca Dragoljuba, koji je bio u diplomatiji, put me sa osam godina odveo u daleku Kanadu, u Otavu, a potom u Ameriku, u Njujork. Već tada, Amerika je bila kolevka šou-biznisa. Na crno-belom televizoru gledala sam imitacije Džerija Luisa, pokrete Elvisa Prislija i slušala najveće hitove Bitlsa. Imala sam prozor u ono što će postati moje buduće zanimanje, strast, ljubav i život. Već sam tada želela i znala da ću i ja jednog dana izlaziti iz te „čarobne kutije“ zvane televizor.
Izlazak iz „čarobne kutije“
Koji deo vašeg života i karijere je bio najzabavniji i po čemu ćete ga pamtiti? Po kakvim anegdotama, uspesima, iskustvima, ljudima?
Moje kretanje ka orbiti slave počinje 28. maja 1972. godine, kada je naš čuveni i neprevaziđeni voditelj Mića Orlović najavio: „A za mis Srbije ove godine, izabrana je…“, a cela hala „Čair“ u Nišu je skandirala: „Biljana, Biljana…“. Kako je to bilo veliko uzbuđenje, sreća i neverica za jednu devojku od samo 22 godine. Posle toga sledi izbor za mis Jugoslavije, u avgustu, na Petrovaradinskoj tvrđavi, koji je direktno prenosio RTS, gde me je krunisala moja draga koleginica i divna prijateljica Zlata Petković. Od tog trenutka, ja izlazim iz „čarobne kutije“.
Teško mi je da izdvojim samo jedan momenat u mojoj dugoj karijeri, bilo ih je zaista puno. Ali jedan od tih trenutaka je bilo moje poznanstvo sa Ruškom Jakić, koja je bila urednica i sekretarica Politikinog „Bazara“, koji je bio pokrovitelj „Mis Jugoslavije“. Mnogo mi je pomogla svojim pametnim i brižnim savetima, kao i ostalim takmičarkama. A sve je to beležio svojim veštim okom i objektivom čuveni foto-reporter Dragan Timotijević Belmondo. Moj veliki prijatelj Milovan Ilić Minimaks, koji je bio mag humora i daleko ispred svog vremena, meni je, kao i mnogima na estradi, puno pomogao, jer smo zajedno sa Ljubom Moljcem, našim Baster Kitonom humora, radili velike koncerte širom Jugoslavije. Imala sam i veliku čast da upoznam našu prvu rediteljku Soju Jovanović. Ona me je pozvala da gostujem u Ateljeu 212 u predstavi „Srebrni svećnjaci“ Brane Crnčevića. Na moju veliku žalost, to se nije realizovalo jer sam ja u to vreme za godinu dana imala već ugovorene nastupe.
Bili ste na neki način sinonim za Holivud, ali onaj pravi Holivud u Jugoslaviji, a i šire. Najprirodnije ste nosili glamur, harizmu, zavodljivost, lepotu, sve ono što čini prave zvezde, koje su tada zaista postojale. Koliko je, ipak, bilo teških životnih stvari koje su se krile iza te blistavosti, koliko suza i borbe, i na koji način ste ih prevazilazili?
Ako sam ikada bila sinonim za Holivud, a sebe nikada nisam tako doživljavala, za to su zaslužni ljudi koji su mi omogućili svojim velikim trudom i radom da to tako glamurozno izgledam. Moji dragi, verni i divni saradnici, Sanja Ilić i Stanko Crnobrnja, sa kojima sam radila šou-programe, i jedan od njih je bio predstavnik Jugoslavije na prestižnom televizijskom festivalu koji se održava u Montreu, u Švajcarskoj. Samo na nekoliko minuta, živela sam taj sjaj i glamur Holivuda u ulozi Merilin Monro u filmu „Dobrovoljci“, velikog i neprevazidjenog reditelja Predraga Golubovića. Mislim da je i sam život između smeha i suza. Naravno da je bilo puno suza, pravih i onih filmskih. Ali ništa što volite, i čemu stremite, nije lako dostići u životu. Ne računa se koliko puta ste pali, već koliko puta ste ustali.
Tajna
Šta se nikada nije saznalo o Biljani Ristić?
To što se nikada nije saznalo, neka i ostane tamo da se nikad ne sazna. I sam život je jedna velika tajna.
Šta je vaša najveća pobeda i uspeh u životu, a šta poraz?
Moj najveći ponos i uspeh je moj sin Adam, kog sam sama odgajala i školovala od njegove 15. godine. On je u svojim najranjivijim godinama izgubio oca, mog voljenog supruga, Dušana Mitevića. Nije uvek bilo lako biti i mama i tata. Život je satkan od poraza i uspeha. Nekada većih, nekada manjih. Čovek mora da nauči da prihvati i da živi sa raznim porazima. Nekada iz njih izraste i veliki uspeh.
Da li je ostalo nešto što ipak niste uspeli da ostvarite, a da predstavlja prazninu?
Čovek uvek stremi ka tome da može da uradi sve više i bolje. Ali, to je pravi podsticaj da pokuša da prevaziđe samog sebe. Sve to isuviše kratko traje da bi se shvatilo o čemu se radi.
Suprug Dušan
Imitacije koje ste vi radili niko nije mogao. Da li je deo vašeg uspeha i u tome što nikada niste živeli imitaciju života? Nikada oko sebe niste pravili famu, skandale, senzacije, već ste ostali prirodni, svoji, autentični?
Moj Pigmalion je bio moj suprug Dušan. Njegove su ideje bile da moram uvek da budem bolja i da uvek „apdejtujem“ svoje numere. Posle pevača i glumaca, TV poslenika, sledile su imitacije raznih političara koji su tada bili aktuelni. Imali smo sličan smisao za humor, tako da smo dopunjavali jedno drugo, i u privatnom i u poslovnom životu. Sigurno da je bilo nekih primedbi na moj rad. Nije se to svima dopadalo. Mene to nije nikada doticalo jer sam davala uvek svoju dušu i maksimum, za svaku numeru, za svaku pesmu koju sam otpevala. Uostalom, da li postoji neko na ovoj planeti koga svi vole i hvale? Postoji – to su vaši roditelji.
Izvinite, da li ste vi Biljana Ristić?
Šta vam danas kažu ljudi kada vas sretnu na ulici?
Prvo kažu: „Dobar dan, izvinite, da li ste vi Biljana Ristić?“ Mene to uvek iznenadi i jako se obradujem, jer shvatam da to što sam radila nije puko šaranje po ledu, a i da se ipak nisam toliko promenila. Naravno, uvek pohvale i moj rad, koji ih je zabavljao, i kažu da im je žao što se više ne pojavljujem. Pritom, to su sve ljudi u četrdesetim godinama i stariji.
Vaš smisao za humor i duhovitost su bili zarazni, verujem da još uvek jesu, koliko su i danas važni u vašem životu, koliko vas drže i vode napred?
„Najzarazniji“ moji osmesi su bili tokom korone, ako ne bih stavila masku. Humor je uvek bio i ostao važan za svakog pojedinca, kao i za samo društvo. Šta je veće i lepše nego izmamiti osmeh na lice nekome, pogotovo danas. Možda ljude razdvajaju jezici i kultura, ali smeh je univerzalni jezik koji svi razumemo i prepoznajemo.
Za koga smatrate da bi vas najbolje imitirao?
Moj sin koji ima neverovatan dar za imitaciju, i mislim da je talentovaniji od mene. On je imao glumačku audiciju na Džulijardu, u Njujorku, uz mnogo kandidata koji se svake godine prijavljuju. Tada je imao samo 18 godina, nije primljen, ali je bila velika čast i jedno ogromno iskustvo u
