Nedaleko od Jerusalima, arheolozi su otkrili fascinantno otkriće – telo iz petog veka nove ere, umotano u teške metalne lance. Ovo otkriće, koje je pronađeno u vizantijskoj grobnici, donelo je još jedno iznenađenje: osoba koja je praktikovala asketsko samokaznjavanje bila je žena. Iskopavanja su se odvijala u arheološkom nalazištu Kirbat el-Masani, smeštenom oko tri kilometra severozapadno od Starog grada Jerusalima, gde su otkriveni kosturi mnogih muškaraca, žena i dece.
Jedan od grobova sadržavao je kosti osobe vezane lancima, a arheolozi su primetili da ti lanci nisu bili sredstvo zle namere, već su predstavljali oblik asketskog samokaznjavanja. Ova praksa se javila u vreme kada je hrišćanstvo postalo dominantna religija Rimskog carstva, što je dovelo do pojave novih manastira i asketizma, gde su monasi odricali zemaljska uživanja u duhovne svrhe. U početku, Izraelska uprava za arheologiju je smatrala da je osoba sahranjena sa lancima bila muškarac, ali je novo istraživanje, objavljeno u časopisu Journal of Archaeological Science: Reports, pokazalo da je zapravo reč o ženi.
Koautorka studije, arheolog Elizabeta Boreato, istakla je da je upotreba lanaca od strane muških asketa široko dokumentovana, ali da je veoma retko pronaći dokaze o ženama koje koriste lance na sličan način. Prema naučnicima, osoba je bila između 30 i 60 godina u trenutku smrti. Pošto kosti nisu bile dobro očuvane, istraživači su analizirali peptide u zubnoj gleđi da bi utvrdili pol osobe.
Otkrili su prisustvo AMELX, gena koji doprinosi razvoju gleđi, ali bez AMELY, gena na Y-hromozomu. To je ukazivalo na to da je osoba imala dva X-hromozoma i da je verovatno bila žena. Važno je napomenuti da rezultati istraživanja pokazuju samo biološku identifikaciju pola, a ne preferenciju pola. Boreato je naglasila da istorijski zapisi sugerišu da su žene često bile sklone ekstremnom asketizmu, pokoravajući svoje zemaljske instinkte molitvi, postu i meditaciji.
Lanci su predstavljali jedan od najekstremnijih načina asketske prakse. Njihova namena bila je da drže telo i duh pod kontrolom. Ograničavajući svoje telesne pokrete, žene su ostavljale prostor da njihov um i srce budu u potpunosti posvećeni Bogu. Ova praksa je imala duboko duhovno značenje, jer su askete verovale da su kroz odricanje od fizičkih zadovoljstava bliže Bogu.
Ova arheološka otkrića pružaju novi uvid u ulogu žena u asketskim tradicijama ranih hrišćanskih zajednica. Iako su mnoge istorijske naracije fokusirane na muške figure, ovo otkriće ukazuje na to da su žene takođe imale značajnu ulogu u ovim praksama. Istraživanje je otvorilo nova pitanja o tome kako su žene praktikovale asketizam i na koji način su se borile protiv društvenih normi svog vremena.
S obzirom na to da su podaci o ženama u ranom hrišćanstvu često oskudni, ovo otkriće može doprineti boljem razumevanju njihovih duhovnih života i uloga u zajednicama. Pored toga, može poslužiti kao inspiracija za dalja istraživanja o asketskim praksama i njihovom značaju u oblikovanju identiteta ranih hrišćanskih žena.
U zaključku, otkriće tela žene umotane u lance predstavlja važan doprinos arheološkim i istorijskim istraživanjima. Ono ne samo da osvetljava praksu asketizma u ranom hrišćanstvu, već i pruža novu perspektivu na uloge žena u ovim tradicijama. Ova saznanja nas podsećaju na kompleksnost ljudskih iskustava i duhovnih puteva, koja su često ostajala u senci muških narativa kroz istoriju.
