Suđenje roditeljima osumnjičenog za masakr u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ na Vračaru, Vladimiru i Miljani Kecmanović, održano je danas u zgradi Višeg suda u Beogradu. Miljana Kecmanović je danas ponovno negirala krivicu, iako je njen DNK pronađen na čaurama u stanu njihove porodice. Tokom iznošenja odbrane, otac Angeline Aćimović napustio je sudnicu. On je izjavio da je sve besmisleno i da su Kecmanovići krivi za tragediju jer su dozvolili svom detetu da igra nasilne igrice koje su na neki način doprinele ovom događaju.

Vladimir i Miljana Kecmanović suočavaju se sa optužbama koje ih terete da su odgovorni za masakr koji se dogodio u maju prošle godine u školi na Vračaru. Njihovo suđenje je i dalje u toku, a njih dvoje tvrde da nisu krivi za zločin koji se dogodio. Međutim, dokazi govore drugačije, iako se i dalje bore za svoju nevinost.

Prema informacijama koje su prenete na pojedinim portalima, suđenje je bilo burno, a otac jedne od žrtava je napustio sudnicu tokom iznošenja odbrane Miljane Kecmanović. On smatra da su Kecmanovići direktno odgovorni za tragediju jer su dozvolili svom detetu da igra nasilne video igrice, koje su možda doprinele tome da Kosta K. počini ovaj užasni zločin.

Uz sve to, iako se Miljana Kecmanović branila na sudu i negirala krivicu, pronađeni su dokazi koji upućuju na njenu umiješanost u ovaj zločin. Njeno prisustvo DNK-a na čaurama pronađenim u njihovom stanu postavlja pitanje njene nevinosti u ovom slučaju. Ipak, ona tvrdi da je nevina i da nema nikakve veze sa zločinom koji su počinili njen sin.

Ovaj masakr je šokirao čitavu javnost i ostavio dubok trag u istoriji Srbije. Mnogi su se pitali kako je moguće da se ovako nešto dogodi u jednoj školi i kako roditelji mogu biti toliko neosetljivi na signale koje im dete šalje. Pored toga, postavljaju se pitanja o odgovornosti proizvođača video igara koje glorifikuju nasilje i ubijanje, kao i o sistemu provere i kontrole pristupa ovim igrama maloletnicima.

Ovo suđenje je samo jedan korak ka pronalaženju pravde za žrtve ovog užasnog zločina. Međutim, ono donosi i nove dileme i pitanja koja moraju biti rešena kako bi se sprečile slične tragedije u budućnosti. Roditelji su uvek prvi koji su odgovorni za svoju decu i njihovo ponašanje, ali društvo u celini takođe snosi deo odgovornosti za stvaranje sigurnog i zdravog okruženja u kojem deca mogu da odrastaju bez straha i nasilja.

Ostaje da se vidi kakav će epilog imati suđenje Vladimiru i Miljani Kecmanović i da li će pravda biti zadovoljena u ovom slučaju. Ono što je sigurno jeste da će ovaj zločin ostati duboko urezan u sećanju svih onih koji su bili direktno ili indirektno pogođeni njegovim posledicama. Nadamo se da će se iz ovog tragičnog događaja izvući pouke i da će se preduzeti koraci kako bi se sprečile slične situacije u budućnosti. U međuvremenu, porodice žrtava moraju da pronađu način da se nose sa bolom i gubitkom koji su pretrpeli, dok cela zajednica treba da se ujedini u borbi protiv nasilja i zlostavljanja koje ne sme da bude tolerisano u bilo kom obliku.