Đorđe Vlajković bio je jedan od tih zadužbinara koji su ostavili neizbrisiv trag u srpskoj istoriji i kulturi. Rođen je 3. marta 1831. godine, a već sa 14 godina odlučio je da se pridruži vojsci. Načelnik srpske vojske Kosta Ranisavljević primio ga je u vojsku i priznao njegovu sposobnost. Nakon toga, Đorđe Vlajković je upućen u junkersku vojnu školu u Rusiju, ali nije se vratio u Srbiju već je postao deo austrijske vojske.

Tokom mađarske bune 1848. godine, Vlajković se pridružio srpskom dobrovoljačkom odredu pod komandom Stevana Petrovića – Knićanina. Pokazao je hrabrost i veliku sposobnost u odbrani srpskih interesa. Za svoje zasluge, dobio je brojna odlikovanja, uključujući Medalju za hrabrost.

Nakon rata, Vlajković se vratio u Srbiju, ali se ubrzo pridružio ruskoj vojsci. Učestvovao je u Krimskom ratu, gde je dobio čin kapetana. Međutim, u bici kod Sevastopolja teško je ranjen i izgubio je nogu. Nakon toga, penzionisan je i vratio se u Srbiju.

Đorđe Vlajković odlikovan je 21 ordenom za svoje zasluge, uključujući Orden Crvenog krsta, Crnogorsku i Sevastopoljsku spomenicu. Bio je poznat kao umeren, mudar i ekonomičan čovek, koji je svoj imetak ostavio za prosvetne svrhe.

Jedna od ulica u centru Beograda nosi ime Đorđa Vlajkovića, a Ministarstvo prosvete je odlučilo da se izgradi reprezentativna zgrada u njegovoj čast. Na fasadi zgrade postavljena je bista Đorđa Vlajkovića, koju je izradio vajar Marko Brežanin.

Đorđe Vlajković je ostavio neizbrisiv trag u srpskoj istoriji i kulturi kao zadužbinar, dobrotvor i pukovnik srpske vojske. Njegova hrabrost, sposobnost i humanost čine ga važnom ličnošću u srpskoj istoriji, koja se pamti i danas. Njegovo ime nosi ulica u centru Beograda, a njegova bista krasila je reprezentativnu zgradu Ministarstva prosvete. Đorđe Vlajković je bio primer vojskovođe, dobrotvora i čoveka od integriteta, čija se dela i danas pamte i cene.