Srpski i jugoslavenski književnik Branko Ćopić na današnji dan pre četiri decenije izvršio je samoubistvo skokom s mosta. Njegova smrt i dalje je pod velom misterije.

Tragičnom kraju obožavanog narodnog pisca, rođenog u Hašanima kod Bosanske Krupe, prethodila je izvanredno bogata literarna karijera, ali i jaki politički pritisci zbog njegovih satiričnih tekstova kojima je želio da ukaže na probleme društva.

Nižu gimnaziju je završio u Bihaću, pohađao je učiteljsku školu u Sarajevu, Banjaluci i Karlovcu, a diplomirao je pedagogiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Počeo je da piše vrlo rano, a prva dela je objavio već u svojoj četrnaestoj godini. Iza nja su ostali značajni romani, zbirke poezije, novele, priče za decu…

Napisao je više od trideset knjiga za decu među kojima su najpoznatije zbirke pripovedaka „U svijetu medvjeda i leptirova“, „Priče partizanke“, „Doživljaji mačka Toše“, „Priče ispod zmajevih krila“ i romani „Orlovi rano lete“, „Magareće godine“ i „Slavno vojevanje“.

Ćopić je odlučio da svoj život tragično skonča, a poslednja dva sata života ovog velikana srpske književnosti predstavljena su u dokumentarnom filmu „Moja mala iz Bosanske Krupe“ reditelja Puriše Đorđevića. Sastavljen od potresnog svedočenja Momčila Srećkovića, iz sela Zabrežja kod Obrenovca, koga su Ćopić i njegova žena Bogdanka kao dečaka školovali u Beogradu, ovaj film otkriva pozadinu ubistva.

– Branko me je oko dva po podne pozvao telefonom da hitno dođem, jer ima nešto važno da mi priča. Odmah sam krenuo za Beograd, a kad sam stigao, on već nije bio kod kuće. Cica mi je rekla da je u depresiji i da sedi u parku. Našao sam ga na klupi, nije okretao glavu, samo mi je rekao: Tužan sam ti, jarane moj. Dobio sam novi poziv za policijsko saslušanje, hoće da mi ogule kožu. Ali neće oni više da mi zagorčavaju život. Jarane moj, zatvaram svoj ‘dućan’, a tebi ostavljam ključeve da ih baciš u Savu – ispričao je Srećković i dodao:

– Onda je predložio da prošetamo. Koračali smo od Terazija ka hotelu Moskva, pa je hteo da sedimo u bašti i popijemo po koktu. Branko je mnogo i brzo pričao, od toga da su mu najdraži „Doživljaji mačka Toše“ i da je proza njegov domen, rudnik, do toga da nikada ni na koji način ne treba da se bavim politikom. Na njegovo insistiranje krenuli smo ka Zelenom vencu, iako je već bilo sedam uveče. Nije prestajao da priča – govorio je da su njegove bajke ukradene, nedosanjane, da su na naivne slike ljudi koje je imao pali studen i magla, a da su sve priče koje je napisao u spomen narodu koji ume da pljucka smrti u brk…

Po Srećkovićevom svedočenju, tako su stigli i do savskog mosta, a Branko je želeo da mu pokaže kamenu klupu na kojoj je proveo prvu noć u Beogradu, i kako je bio nagnut, naočari su mu pale dole.

– Otrčao sam stepenicama da ih nađem, a kad sam se vratio gore, Branka više nije bio. Okretao sam se u mraku okolo, kad sam ga konačno primetio, on je već prešao polovinu mosta ka Novom Beogradu. Počeo sam da trčim i da ga dozivam, ali od zvona sa Saborne crkve koja su u tom trenutku zvonila nije mogao da me čuje. Ono što je za mene ostalo najstrašnije je to što sam stigao desetak koraka iza Branka kada sam video kako se naginje ka metalnoj ogradi i nestaje. Bio sam u šoku, odjurio sam dole skoro bez svesti, Branko je ležao u lokvi krvi, a oči su mu bile širom otvorene…

Stigla je policija i Hitna pomoć, i kako ističe, tada je usledio novi šok! Srećkovića su ispitivali zašto nije sprečio Ćopićevo samoubistvo, a sumnjali su i da li ga je on možda gurnuo s mosta. Naposletku, Ćopićeva supruga Bogdanka je došla u policijsku stanicu i donela Brankovo oproštajno pismo koje je pronašla.

Neposredno nakon Ćopićevog samoubistva nije bila pronađena nikakva oproštajna poruka. Njegova supruga, Bogdanka Cica, našla ga je kasnije, u limenoj kutiji, a u njemu piše:

– Sam je kriv za svoju smrt. Vadili su ga iz govana mnogi dobri drugovi pa nije pomoglo. Bio je tu i Hektor, ambasador iz Meksika, sada je u Turskoj, i Selim Numić, i Ratko Novaković, i Cica, Bog je ubio dabogda! I njegovi brojni čitaoci, ali ništa nije pomoglo. Pomozite joj da preživi ovu moju bruku i sramotu, ako je ikako moguće. Zbogom lepi i strašni živote! Mart mesec, 1984. godine!

Ovim rečima Branko Ćopić zauvek se oprostio sa svojim životom.