Gligorije Vozarović iz Ležimira, prvi srpski knjigovezac, ostavio je neizbrisiv trag u srpskoj kulturi i istoriji. Njegova dela, kao i doprinos opismenjavanju naroda, čine ga jednom od ključnih figura u srpskoj književnosti. Vozarović je poznat po tome što je ukoričio i povezao rukopis Sretenjskog ustava, a njegov rad je prepoznat i nagrađen.
Gligorije je rođen i odrastao u Ležimiru, malom mestu podno Fruške Gore. Njegova strast prema knjigama i zanatu dovela ga je do Beča, gde je učio od majstora Jakoba Hermana. Po povratku u Beograd 1827. godine, otvorio je prvu knjigovezačku i knjižarsku radnju u Srbiji. Njegova radnja postala je središte intelektualnog života, a u njoj je 1832. godine osnovana Narodna biblioteka Srbije.
Vozarović se isticao po tome što je bio u bliskom kontaktu sa mnogim značajnim ličnostima tog vremena, uključujući vladara Miloša Obrenovića i Vuka Karadžića. Njegova želja da pomogne svom narodu kroz obrazovanje i dostupnost knjiga bila je ključna u razvoju srpske kulture i pismenosti. „Gligorije Vozarović je po nagovoru Vuka Karadžića došao u Beograd kako bi pomogao svom narodu“, ističe Marijana Jakovljević, bibliotekar iz Sremske Mitrovice.
Sretenjski ustav, koji je Vozarović povezao, i dalje je čuvan u Beogradu kao simbol srpske borbe za slobodu i nezavisnost. Njegova sposobnost da prepozna značaj ovih dokumenata i njihovu očuvanje doprinosi njegovoj reputaciji kao jednog od najvažnijih knjigovezača u Srbiji.
Vozarović je bio napredan čovek koji je želeo da pokaže svoje znanje i veštine. Njegova knjižara postala je mesto okupljanja intelektualaca, a njegovo ime danas nosi nagrada Biblioteke grada Beograda za najbolje izdavače. „Gligorije je nastavio plemenitu misiju svojih predaka“, naglašava Miomir Filipović, novinar i publicista.
Osim što je bio knjigovezac, Vozarović je imao značajnu ulogu u obnovi lokalne zajednice. Njegova porodica je, bežeći od Turaka, donela bogatstvo koje su koristili za izgradnju crkve u Ležimiru. „Oni su se obavezali da će dati onoliko koliko celo selo prikupi, a toliko će dati svaki brat posebno“, priča Uroš Vozarević, jedan od njegovih potomaka.
Nažalost, iako su njegovi potomci nastavili njegovu tradiciju, sećanje na Gligorija Vozarovića je polako izbledelo. Njegovi naslednici, uključujući umetnika Lazara, ostavili su značajan doprinos kulturi, ali danas u Ležimiru nema dostojnog obeležja njegovim zaslugama. Uroš Vozarević izražava ponos na svoje prezime, ali istovremeno oseća breme odgovornosti da se ime porodice ne spominje u negativnom kontekstu.
Nagrada „Gligorije Vozarović“ koja se dodeljuje najboljim izdavačima, knjigovezcima i knjižarima, predstavlja simbol poštovanja prema njegovom radu i doprinosu srpskoj kulturi. „Gligorije je bio napredan čovek koji je želeo da pokaže šta zna i kako može da doprinese državi Srbiji“, dodaje Filipović, ističući važnost njegovog nasleđa.
Danas, sećanje na Gligorija Vozarovića i njegov doprinos srpskoj kulturi treba da bude jače nego ikad. Njegova posvećenost obrazovanju i opismenjavanju srpskog naroda ostaje inspiracija za sve one koji se bave knjigovezom i izdavaštvom. Vozarovićeva priča je podsećanje na značaj pojedinca u oblikovanju istorije i kulture jednog naroda.
