Haos oko usvajanja zakona o transparentnosti stranog uticaja u Gruziji se ne smiruje. Posle masovnih protesta u Tbilisiju i tuče u parlamentu vladajuća Partija Gruzijski san i premijer Irakli Kobahidze uspeli su da usvoje zakon, koji protivnici nazivaju „ruskim“, a pristalice „američkim“. Tehnički, obe strane su u pravu, jer je sličan zakon o stranim agentima u Rusiji oštrija i modernizovana verzija tzv. FARA zakona u SAD (Foreign agents registration act), kao i gruzijski zakon. Naime, FARA je usvojen 1938. godine u svrhu borbe protiv pre svega nacističkog, ali i komunističkog uticaja na američku vladu, ali je kasnije „zaboravljen“, pa je od 1966. do 2016. primenjen samo sedam puta.

To se promenilo kada je bivši predsednik Donald Tramp došao u Belu kuću, a teorija zavere „Russiagate“ o mešanju Rusije u izbore postala glavna tema u medijima. Te tvrdnje su u međuvremenu potpuno diskreditovane, ali je specijalni tužilac Robert Muler iskoristio FARA zakon kao oružje za obračun sa Trampovim saradnicima, optužujući ih da su lagali o radu u službi stranih vlada. Najzvučniji slučajavi su bili presuda šefu Trampove kampanje Polu Manafortu, zbog primanja novca iz Ukrajine pre prevrata na Majdanu 2014, kao i bivšem Trampovom savetniku za nacionalnu bezbednost generalu Majklu Flinu, zbog toga što je lagao o razgovoru sa ambasadorom Rusije Sergejem Kisljakom u SAD i vezama sa turskom vladom. Obojicu je Tramp pomilovao, a Flinov slučaj je posebno zanimljiv jer se ispostavilo da je tajni razgovor u stvari bio vršenje pritiska Amerike na Rusiju, a ne obratno.

„FARA zakon može da se obije o glavu demokratama jer je prethodno utvrđenim presedanima, što je glavni princip anglo-saksonskog prava, otvoren put gonjenju Hantera Bajdena, sina predsednika Džozefa Bajdena, zbog njegovog angažmana u ukrajinskom energentskom gigantu „Burizmi“ posle prevrata na Majdanu. Iako kršenje FARA-e nije pridodato optužbama protiv Hantera Bajdena tužilaštvo ne isključuje mogućnost podizanja novih optužnica. Zanimljivo je i da je njujorška advokatska kancelarija „Kravat, Svejn i Mur“, prema FARA zakonu, morala da prizna da je 2016. u ime „Burizme“, čiji je član upravnog odbora od 2014. do 2019. bio Hanter Bajden, imala sastanke sa američkim zvaničnicima.

Razlike i sličnosti američkog i gruzijskog zakona najbolje je sagledati kroz prizmu glavnih kritičara njegovog usvajanja. Zamerke se svode na tri glavne stavke: kršenje propisa EU, predstavljanje SAD i EU kao neprijatelja i široka definicija „stranog agenta“, koja nije ograničena samo na strane države, već i na kompanije i pojedince.

Prva kritika se posebno ističe u uvodu studije finansirane od strane švedskog Odbora za razvoj međunarodne saradnje (SIDA) i navodi da u EU nijedna zemlja nema zakon koji nevladine organizacije proglašava stranim agentima. Ona se poziva na odluku Evropskog suda pravde da to krši prava na slobodno kretanje kapitala i slobodu udruživanja kojom je Mađarska bila prinuđena da povuče obaveznu registraciju NVO. Iako se EU odredbe ne odnose na Gruziju, ona pretenduje prijemu u tu organizaciju, tako da će zakon sigurno biti politička prepreka. Međutim, analitičar Dušan Proroković sa Instituta za međunarodnu politiku i privredu rekao za Euronews Srbija, ne smatra da EU ima prava da vrši pritisak na Gruziju. „Ako država želi da donosi svoje zakone, da reguliše određene odnose unutar nje, onda ne vidim način da EU nešto tako može da krši i izbegava, jer to onda nije poštovanje prava“, navodi analitičar.

Na geopolitičku implikaciju kontroverznog zakona pažnju je skrenuo pravnik i aktivista Ted Džonas, koji je jedan od osnivača kancelarije u Tbilisiju Nacionalnog demokratskog instituta za međunarodne odnose. Po njemu, zakonom se SAD i EU imenuju za neprijatelje, što je suštinska suprotnost u odnosu na FARA zakon, koji je bio usmeren protiv rivala SAD, a ne saveznika, kao što je to sada navodno slučaj.

„Jednom rečju, Gruzijski san je stavio Sjedinjene Države i Evropsku uniju u istu kategoriju u koju su Sjedinjene Države stavile nacističku Nemačku 1938. godine. A u pozadini su SAD i Evropska unija već 30-ak godina davale milijarde dolara i evra pomoći Gruziji, dok Gruzijski san najavljuje da želi u Evropsku uniju i naziva Sjedinjene Američke Države partnerom“, navodi advokat sa dvojnim američko-gruzijskim državljanstvom i ističe kako građani imaju koristi od aktivnosti organizacija koje finansiraju EU i SAD.

Tu se javlja još jedna razlika između SAD i Gruzije jer FARA izuzima „američke saveznike“, a gruzijski zakon ne pravi izuzetke. Inače sam zakon je neutralan po pitanju porekla stranog novca i ne određuje posebne kazne za ruske i zapadne „plaćenike“.

Džonasu takođe smeta što „Gruzijski san“ nikada ne imenuje Rusiju kada priča o stranim agentima, koju on smatra glavnim neprijateljem Gruzije, koji želi da uništi gruzijski politički sistem i demokratiju. Treća od pomenutih zamerki, koju takođe Džonas ističe, odnosi se na termin „strane sile“ u gruzijskom zakonu, koji obuhvata vlade, kompanije, fondacije, ali i pojedince koji finansiraju svoje agente. Za to vreme američki zakon definiše strane agente kao one koji su „pod kontrolom, rade po instrukcijama ili u intresima strane sile“.

FARA ne kažnjava isključivo one koji su sakrili da primaju novac iz inostranstva, već i one koji imaju tajne nemonetarne aranžmane, dok gruzijski zakon jasno cilja finansiranje. Tako se, prema Džonasu, poistovećuju oni koji su samo dobili strani novac i oni koji rade u stranom interesu, jer to što je neko plaćen ne znači da radi za onoga koji ga plaća.

U ovom slučaju američko tužilaštvo tvrdi da oni koji hvale Katar u medijima, nakon što su navodno plaćeni iz Katara, zaista rade za Katar, što bi prema Džonasu, u slučaju gruzijskog zakona predstavljalo generalizaciju.

Razlike između Gruzije i SAD su takođe to što FARA izuzima humanitarne, obrazovne, naučne, umetničke i religijske organizacije, zbog čega se na udaru mogu naći oni koji se bave društveno korisnim ili bezazlenim aktivnostima.

Gruzijski i ruski zakon su zaista jako slični, što se može objasniti zajedničkim poreklom, s tim da ruski zakon o stranim agentima takođe izuzima verske organizacije, poput američkog.

Sa druge strane, gruzijska vlada je više puta pokazala zabrinutost povodom nove tzv. „obojene revolucije“, kao i „ukrajinskog scenarija“. Podsetimo, prozapadna „Revolucija ruža“ već se odigrala u toj zemlji 2003. da bi 2008. Gruzija izgubila rat od Rusije i kontrolu nad Abhazijom i Južnom Osetijom, tako da Gruzijci sigurno strepe od novog sukoba.

Na pokušaj prevrata upozorila je 8. maja i državna služba bezbednosti Gruzije, saopštenjem da je cilj organizatora protesta da nasilno preuzmu vlast koristeći metode „srpske nevladine organizacije CANVAS“.

Gruzijska služba je takođe upozorila da demonstranti, kako bi demoralisali i provocirali policajce, „koriste metode obojenih revolucija, kao što su zastrašivanje, mito, sceniranje njihovog prelaska na stranu demonstranata, što ima za cilj raspad državnih struktura i preuzimanje vlasti silom“.