Branko Ćopić je bio jedan od najznačajnijih i najomiljenijih pisaca u srpskoj i jugoslovenskoj književnosti. Njegova dela, koja su se kretala od dečjih priča do ozbiljnih tema, obeležila su čitave generacije. Tiraži njegovih knjiga bili su toliki da se govorilo da bi se njima mogao popločati put od njegovog rodnog mesta Hašana do Beograda. Njegov humor i sposobnost da dočara životnu svakodnevicu privukli su pažnju čitalaca svih uzrasta. Međutim, iza te vedre fasade skrivala su se duboka unutrašnja previranja.
Ćopićeva životna priča završila se tragično 26. marta 1984. godine, kada je, nakon posete hotelu „Moskva“ i kratke kafe, odlučio da okonča svoj život skakanjem s mosta u Beogradu. Njegovo samoubistvo ostavilo je mnoge bez reči. Iako je bio poznat i voljen, malo je ljudi znalo o njegovim unutrašnjim demonima. Njegova dela često su odražavala tugu, bol i borbu običnog čoveka, ali je on sam, kako se ispostavilo, bio duboko pogođen sopstvenim nesrećama.
Rođen 1. januara 1915. godine u Hašanima, Ćopić je odrastao u Bosanskoj Krajini. Njegovo obrazovanje započelo je u osnovnoj školi, a kasnije je nastavljeno u Bihaću i Karlovcu. Diplomirao je pedagogiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je postao aktivan kao književnik i urednik dečjih časopisa. Njegovo stvaralaštvo obuhvatilo je širok spektar književnih formi, uključujući pripovetke, romane i poeziju.
Iako je često bio doživljavan kao režimski pisac, Ćopić je u svom stvaralaštvu pokazivao i disidentski duh. Njegovo delo je kritikovao društvene nepravde i nedostatke, a najviše su ga pogađali napadi vlasti na njegov rad. Njegove satirične priče, koje su se često bavile apsurdima svakodnevice, naišle su na protivljenje, posebno nakon što je Josip Broz Tito javno kritikovao njegovu priču „Jeretička priča“.
U poslednjim godinama svog života, Ćopić se borio sa depresijom, a njegov osećaj izolacije i nesigurnosti postajao je sve jači. Njegova samoubilačka misao nagovestila je duboku krizu kroz koju je prolazio. Njegova smrt ostavila je trag u kolektivnoj svesti naroda koji ga je obožavao.
Njegova dela, poput „Bašte sljezove boje“ i „Ježeve kućice“, i dalje su popularna i čitana, služeći kao podsećanje na njegov talent i sposobnost da uvek pronađe svetlost u tami. Njegov opus je bogat i raznovrstan, a njegovo svedočenje o životu i ljudskim patnjama ostaje relevantno i danas. Ćopićevo nasleđe živi kroz dela koja su oblikovala srpsku književnost i kroz sećanje na čoveka koji je, iako je bio okružen ljubavlju i divljenjem, na kraju izabrao put bez povratka.
U svetlu svih ovih informacija, Ćopić ostaje složena i fascinantna ličnost, čija dela i dalje inspirišu čitaoce širom sveta. Njegova sposobnost da poveže humor sa ozbiljnim temama čini ga jedinstvenim u srpskoj književnosti, a njegovi junaci i priče ostaju urezani u sećanje naraštaja.
