Obično se sve počinje naivno, sa malim ulogama kao što su greb-greb srećke ili uplatom od 100 dinara za tiket u kladionici. Međutim, rizik od patološkog kockanja može dovesti do ozbiljnih problema, uključujući zaduživanje kod zelenaša. Stručnjaci ukazuju na to da je patološko kockanje među najbrže rastućim mentalnim bolestima u svetu, a ova zavisnost se često poredi sa zavisnošću od droga. Ova bolest ne pogađa samo pojedinca, već i njegovu porodicu, koja može trpeti različite oblike nasilja.
Prema istraživanju Instituta za javno zdravlje „Milan Jovanović Batut“ iz 2018. godine, procenjuje se da između 44.000 i 97.000 ljudi u Srbiji, uzrasta od 18 do 64 godine, ima problem sa patološkim kockanjem. Nezvanične procene govore o još većim brojevima. Iako Zakon o igrama na sreću nalaže da priređivanje igara mora biti društveno odgovorno i da objekti ne smeju biti bliže od 200 metara od škola, broj kladionica i kockarnica se povećava, što ukazuje na rastuću „gustinu“ ovih objekata.
Na teritoriji opštine Novi Beograd, na primer, postoji 119 objekata namenjenih kockanju, dok na istoj teritoriji ima oko dvadestak osnovnih škola. Dr Jelena Popović iz Specijalne bolnice za lečenje bolesti i zavisnosti ističe da svaki četvrti srednjoškolac prvi put dolazi u kontakt sa kockanjem već u prvom razredu srednje škole. Pacijenti često navode da prvi kontakt sa kockom imaju u uzrastu od 14 do 15 godina, a mnogi postaju punoletni kada dolaze na lečenje.
Kockanje spada u nehemijske zavisnosti, što znači da se razlikuje od zavisnosti od supstanci poput alkohola ili droga. Psihijatar Jelena Manojlović iz SOS centra za lečenje i odvikavanje od kockanja objašnjava da osobe koje imaju problem sa kockanjem često ne mogu da kontrolišu impulse, uprkos negativnim posledicama. Ova zavisnost je posebno destruktivna jer ne utiče samo na zavisnika, već i na celu porodicu, izazivajući finansijske probleme i delikventna ponašanja.
Iako je zakonom zabranjeno maloletnicima da se klade, mladi pronalaze načine da se upuste u kockanje, posebno online. Deca često koriste različite taktike, kao što su korišćenje „lažnih“ identiteta ili traženje pomoći od odraslih da im uplate tikete. U digitalnom okruženju, gde su mlađi ljudi najviše izloženi riziku, implementacija zakona je izazovna.
Kockanje ne bira ni obrazovanje, ni porodičnu situaciju, ni pol. Svi koji imaju pristup kockanju, posebno u formativnim godinama, mogu postati patološki kockari. Mnogi mladi ljudi nemaju svest o posledicama kockanja, a prva iskustva često dolaze od starijih rođaka koji ih uvode u svet igara na sreću.
Edukacija o kockanju treba da počne u porodicama i školama. Patološko kockanje se razvija kroz godine i prepoznaje se po nemogućnosti da osoba odoli porivu da kocka, uprkos negativnim posledicama. Osobe koje se bore sa ovim problemima postaju lažljivije i manipulišu svojom okolinom, a kocka im postaje jedini fokus u životu.
Lečenje zavisnosti od kockanja zahteva dugoročni i holistički pristup. Programi lečenja obuhvataju farmakoterapiju koja pomaže u stabilizaciji anksioznosti i depresije, kao i psihoterapijske grupe koje se fokusiraju na rešavanje emocionalnih i ponašajnih problema. Podrška porodice je ključna, jer je važno da celo okruženje učestvuje u procesu.
Volja i želja osobe koja ima problem sa kockanjem su ključni za početak lečenja. Kockanje je ozbiljan društveni problem koji zahvata sve slojeve društva, posebno mlade. Preventiva, edukacija i pravovremena intervencija su ključni za smanjenje ovog problema.
