Alen Nuri, jedan od najintrigantnijih stranih glumaca u jugoslovenskoj kinematografiji, ostavio je dubok trag svojim radom. Njegova karijera započela je u Francuskoj kada je imao samo 18 godina, a kasnije je nastavio da glumi u Italiji, Nemačkoj i Americi. Nuri se posebno pamti po enigmatičnoj ulozi „stranog nudiste“ u filmu „Lepota poroka“ Živka Nikolića, ali i po brojnim drugim ostvarenjima kao što su „Vrhovi Zelengore“, „Opasni trag“, „Iskušavanje đavola“ i seriji „Bolji život“.
Počeo je da glumi u filmovima od svoje 18. godine prvo u Francuskoj, a zatim u Italiji, Nemačkoj i Americi. Nakon toga se vratio u Francusku da snimi film „Histoire d’O“, Justa Jaeckina, koji je ostvario planetarni uspeh s filmom „Emmanuelle“.
Nuri je u jednom intervjuu podelio svoja sećanja na značajne umetničke prekretnice, uključujući i trenutak kada je odlučio da se povuče na odmor na obalu Jadrana, gde je upoznao Sergeja Bondarčuka. Ovaj susret bio je presudan za njegovo dalje delovanje u filmskoj industriji, jer su mu postavili pitanje koje će mu otvoriti vrata jugoslovenske kinematografije. Njegova prva saradnja bila je sa Zdravkom Velimirovićem, a sudbina mu je donela i rad sa legendarnim Batom Živojinovićem.
– Ovaj izuzetno provokativan i skandalozan film za to vreme naveo me je da razmislim o tome šta zaista želim od svoje karijere. Da li su moji izbori bili mudri i dovoljno zanimljivi da nastavim da radim u profesiji u koju sam ušao vrlo mlad – spletom slučajnosti i sudbine – ali koja mi u konačnici nije donosila istinsko lično ispunjenje? Da bih razmislio o svom putu, odlučio sam da odem na odmor – usred zime – na obalu Jadrana, u zemlju koju do tada nisam poznavao – Jugoslaviju.
Na pustoj plaži, savršenoj za razmišljanje, nekoliko kilometara od Budve, na Svetom Stefanu, sudbina je ponovo pokucala na moja vrata. Dok sam sedeo zamišljen, prišli su mi Sergej Bondarčuk i njegova supruga, koji su se tu takođe odmarali. Posmatrali su me diskretno, gotovo s religioznim poštovanjem, da bi mi naposletku postavili jedno jednostavno, ali sudbonosno pitanje: „Ne biste li, možda… želeli da radite u filmu?“ Tako se sudbina još jednom ukazala i odgovorila mi direktno na moja preispitivanja – ispričao je on u velikom intervjuu za „Pobjedu“.
– Prihvatio sam ovu gotovo nadrealnu bajku, prepuštajući se njenom toku. Tako sam prvi put ušao u jugoslovensku kinematografiju i upoznao Zdravka Velimirovića – jednog pravog gospodina – na snimanju filma „Vrhovi Zelengore“, zajedno sa Džozefinom Čaplin i legendom jugoslovenskog filma Batom Živojinovićem.
Reditelja Živka Nikolića je upoznao 1983. godine. – Bilo je to zahvaljujući producentu Nikoli Popoviću, za koga sam već ranije radio u Centar filmu. On je tada bio pod okriljem velikog producenta Milana Žmukića, koji je upravo sa velikim uspehom predstavio film „Ko to tamo peva“ Slobodana Šijana na festivalu u Kanu – film koji me je apsolutno očarao. Bilo mi je neizmerno drago kada mi je ponuđeno da budem deo nove filmske avanture, čiji je scenario već nagoveštavao nešto potpuno vanserijsko. Susret sa Živkom bio je izuzetno srdačan, a prisustvovala mu je i njegova predivna supruga, glumica Vesna Pećanac.
Nuri je, inače, oženio Srpkinju i prešao u pravoslavlje, a kum na njihovom venčanju bio je pisac Danilo Kiš. – Kiša sam upoznao u Parizu početkom osamdesetih godina, oko 1983, dok je pisao roman „Enciklopedija mrtvih“. U to vreme sam imao restoran u kvartu Les Halles, pod nazivom „Le Grand Échiquier“, gde je Danilo često dolazio na večeru sa svojom partnerkom i prevoditeljkom Paskal Delpeš.
Nažalost, sudbina nije bila blagonaklona prema Nuriu kada je rat prekinuo snimanje njegovog poslednjeg filma u Sarajevu 1990. godine. Ratni sukobi su ga primorali da se vrati u Francusku, gde se povukao iz filmskog sveta i posvetio podršci nezaposlenima kroz obuke u oblasti kulture.
Nuri se iznenada pojavio u Beogradu prošle godine, prateći nastup svoje ćerke balerine Eloiz Burdon. Njegovo prisustvo ukazuje na to da ga publika nije zaboravila, a on sam i dalje prati razvoj kinematografije na Balkanu. Iako su uslovi za film postali teži, Nuri se raduje novim talentima koji se pojavljuju, čime pokazuje svoju trajnu povezanost sa ovim prostorima i ljubav prema umetnosti.
