Krvna osveta je oblik konflikta između dve familije koji se nastavlja međusobnim ubijanjem članova, najčešće muških osoba. Ovaj običaj je još uvek prisutan na određenim ruralnim prostorima, a posebno je rasprostranjen u Crnoj Gori. Jedan od poznatih primera ovog čina desio se u Zenici sedamdesetih godina prošlog veka.

Stipo Čalić iz Zenice je 1971. godine upravljao kamionom koji je slučajno zahvatio kabinu teretnjaka u kojem je bio dečak Milenko Pavlović, koji je u nesreći poginuo. Istraga je utvrdila da niko nije kriv za nesreću i Stipo je oslobođen. Međutim, Višnja Pavlović, maćeha dečaka koji je poginuo, nije prihvatila sudsku odluku i odlučila se osvetiti umesto svog muža. U saradnji sa Dragomirem Bajčetom, nadničarom, platila je za ubistvo Stipinog sina Bruna. Bruno Čalić je brutalno ubijen sa devet uboda nožem.

Višnja i Dragomir nisu se zadovoljili samo ubistvom. Višnja je mesecima pratila dečaka i upoznala njegove navike, a čak je i posetila porodicu Čalić kako bi se bolje upoznala sa žrtvom. Ona je izuzetno zlobno smišljala zločin i na kraju je Bruno ubijen na groblju. Višnja je ubrzo uhapšena u Pljevljima, dok je Bajčeta priveden u kafani u Nikšiću. Oboje su osuđeni na smrtne kazne, dok je Rajko Pavlović, Višnjin muž, dobio 20 godina zatvora.

Nakon 14 meseci od ubistva, Višnja i Dragomir su streljani negde kod Sarajeva, a niko ne zna gde su sahranjeni. Rajko Pavlović je odležao kaznu i izašao iz zatvora, ali je kasnije doživeo još jedan težak udarac – njegov drugi sin, kog je imao sa Višnjom, poginuo je u saobraćajnoj nesreći.

Ovaj užasan zločin je bio simbol krvne osvete, a i danas predstavlja jedan od najbolnijih perioda u istoriji Zenice i Bosne i Hercegovine. Krvna osveta je običaj koji se ne sme tolerisati i mora biti iskorenjen iz društva. Krvna osveta je oblik privatnog pravosuđa koje ne sme biti tolerisano u savremenom društvu. Ovaj slučaj iz Zenice je potresna priča koja pokazuje kako krvna osveta može dovesti do tragedija i stradanja nedužnih ljudi.