Milica Kemez, bivša učesnica „Zadruge“, otkrila je medijima da je bila izložena zlostavljanju od strane hraniteljske porodice kada je bila devojčica, zajedno sa svojom sestrom Mirelom. Njen otac nije mogao obezbediti osnovne uslove za život za njih pa su devojčice odvedene u Dom za decu i omladinu „Vera Radivojević“ u Beloj Crkvi. Milica je ispričala da su ih ljudi dolazili u dom i želeli da ih usvoje, ali da je njihov otac želeo da njih dve ostanu zajedno. Međutim, u domu su bile izložene zlostavljanju od strane hraniteljske porodice.

Milica je opisala fizičko i psihičko zlostavljanje koje je doživela od strane hraniteljske majke. Stere je rekla da je Vesna, žena koja se brinula o njima, postala živčana i počela ih kažnjavati, odbijajući im osnovna prava kao što su proslave rođendana. Vesna ih je tukla, naterala Milicu da jede zagorelo pecivo, zaključavala ih u podrum, i terala ih da spavaju napolju. Milica je rekla da se Vesna iživljavala nad njima, da je razbijala figuru, tukla ih kaišem, i drškom od metle razbila Milici glavu. Milica je također izrazila razočarenje u komšije koje su znale za zlostavljanje ali nisu priskočile u pomoć jer su se bojale Vesne, koja je radila na pumpi i bila u vojsci.

Nakon što su drugarice iz internata poslale pismo Centru za socijalni rad, Milica i njena sestra su smeštene u privremenu hraniteljsku porodicu u Vršcu, a kasnije prebačene u treću hraniteljsku porodicu u Novi Sad. Milica je rekla da je tu prvi put saznala da su njena majka preminula pre šest godina, a otac bio u zatvoru. Nakon što je otac izašao iz zatvora, Milica je rekla da je imala nekoliko susreta s njim i da se razočarala kada je saznala da je alkoholičar, ali da ga je ipak volela.

Milica je kazala da je bila ljuta na majku što ih nije potražila, ali i izrazila tugu što nikada nije upoznala majku. Također je govorila o osećaju razočarenja kada je shvatila da je njena prava porodica, koju su joj napokon pronašli, bila nepoznata za nju. Nakon svih tih teških iskustava, Milica je pronašla podršku i ljubav u novoj hraniteljskoj porodici u Novom Sadu, kod žene koja nije bila fizički nasilna i koja joj je pomogla da poraste i da pronađe samopouzdanje.

Milica Kemez je hrabro podelila svoju tužnu priču o dečjem zlostavljanju i traumatičnom odrastanju u domovima i hraniteljskim porodicama. Njena priča uznemirila je mnoge ljude i pokazala koliko je važno pružiti podršku deci koja su izložena zlostavljanju. Ova hrabra ispovest će nadamo se podstaknuti promene u načinu na koji se pruža podrška deci koja su žrtve zlostavljanja i podići svest o ovoj važnoj temi.