Ovogodišnji Fest obeležili su filmovi koji su inspirisani stvarnim događajima, a među njima su dve priče koje se fokusiraju na žene, a čiji su reditelji takođe žene.

Hrvatsko-srpska koprodukcija „Samo kad se smijem“, rediteljke Vanje Juranić, inspirisana je porodičnim ubistvom u Zadru koje je potreslo Hrvatsku 2005. godine. Priča prati porodično nasilje koje je kulminiralo ubistvom muža nožem, a u filmu igraju Tihana Lazović, Slavko Sobin, Jasna Đuričić. Fabula je zasnovana na životnoj priči Zadranke Ane Magaš, udate za Lucijana, inženjera u Tankerskoj plovidbi. Nakon niza incidenata u braku koji je bio na rubu razvoda, Ana je izvršila ubistvo muža nožem, za šta je prvobitno osuđena na devet i po godina zatvora.

Drugi film koji je privukao pažnju publike jeste tunišansko dokumentarno ostvarenje „Četiri ćerke“, rediteljke Kauter Ben Hanija. Film je inspirisan istinitom pričom Tunišanke Olfe Hamrouni, samohrane majke koja je četiri kćerke izdržavala radeći kao čistačica. Dve najstarije kćerke su se pridružile Islamskoj državi i trenutno se nalaze u zatvoru u Libiji, gde su osuđene na višegodišnje zatvorske kazne. Film je nagrađen Zlatnim okom za najbolji dokumentarni film na Festivalu u Kanu i nominovan je za Oskara u kategoriji dokumentarnih ostvarenja.

U filmu se majka Olfa i mlađe kćeri otvoreno i hrabro suočavaju sa svojom sudbinom, pričajući o siromaštvu, nasilju i odlasku starijih kćerki u Islamsku državu. Priča prati dramatične događaje koji su se odigrali u njihovim životima, sa namerom da podstakne promene i donese svest o posledicama koje radikalizacija može imati na porodice i društvo u celini.

Oba filma otvaraju važne teme o porodičnom nasilju, radikalizaciji i ženskoj borbi za preživljavanje u teškim socijalnim i političkim okolnostima. Kroz intimne priče i snažne performanse glumaca, ovi filmovi pozivaju na razmišljanje i promišljanje o aktuelnim društvenim problemima i dilemama sa kojima se suočavaju žene širom sveta.