Žarko Popović, bivši načelnik Odeljenja za krvne delikte MUP-a Srbije, izneo je svoje mišljenje o slučaju Danke Ilić, rekavši da su materijalni dokazi ključni i da priznanje bez dokaza ne znači ništa. On je istakao da u ovom slučaju optužnica neće biti zasnovana na činjenicama, već na „mišićima“ pravosudnog sistema.

Popović je naglasio da trenutno nema dokaza o tome da li je dete živo ili mrtvo, te da su različiti pristupi potrebni u potrazi za živim ili mrtvim osobama. On je istakao da su dva osumnjičena koja su priznala ubistvo devojčice, morala znati gde se nalazi telo, te da je neophodno ispitanje majke deteta kako bi se došlo do novih saznanja.

Dalje je govorio o slučaju Jelene Marjanović i istakao da je optužnica napisana na nekoliko stotina strana, ali da nijedan dokaz iz te dokumentacije nije pružen tokom suđenja. Popović je istakao da je Apelacioni sud naveo da nema validnih dokaza i vratio slučaj na ponovno suđenje, te da ukoliko se pojave novi dokazi, postupak će biti ponovo pokrenut.

Igor Jurić, direktor Centra za nestalu i zlostavljanu decu, nije optimističan u vezi sa novim svedocima u slučaju Danke Ilić. Iako je zakazano njihovo saslušanje u Višem javnom tužilaštvu u Zaječaru, Jurić ne veruje da će oni doneti nove dokaze.

Ovaj slučaj izaziva veliku pažnju javnosti, a rasprava o važnosti materijalnih dokaza u procesu pravde je česta tema. Popović naglašava da je neophodno da dokazi budu čvrsti kako bi se izbegle greške u pravosudnom sistemu. Takođe, ističe važnost detaljnog ispitivanja svedoka i osumnjičenih kako bi se došlo do istine.

U situacijama poput ove, gde se radi o nestanku ili ubistvu dece, emotivni naboj je veliki, ali je neophodno pristupiti svakom slučaju sa objektivnošću i stručnošću kako bi se pronašla istina i pravedno postupilo prema svim učesnicima. Važno je da pravosudni organi sarađuju i koriste sve raspoložive resurse kako bi se rešila ovakva složena krivična dela.

Povodom izjave Žarka Popovića i Igora Jurića, postavlja se pitanje o efikasnosti preduzetih mera u istrazi ovih slučajeva. Da li su pravosudni organi dovoljno angažovani i stručni da reše ove teške krivične slučajeve? Da li će novi svedoci doneti nova saznanja ili će ostati nedovoljno dokaza za podizanje optužnica?

Sve ovo ukazuje na važnost saradnje svih učesnika u procesu pravde kako bi se osigurala pravda za žrtve i njihove porodice. Materijalni dokazi su ključni u krivičnim postupcima, ali je jednako važan i stručan rad istražitelja i pravosudnih organa kako bi se došlo do istine.

U želji da se reši slučaj Danke Ilić i da se pravda zadovolji, potrebno je da se svi uključe u proces istrage i da se pruži podrška porodici nestalog deteta. Samo zajedničkim naporima možemo osigurati da pravda pobedi i da se kazne počinioci ovakvih strašnih dela.

Krajnji cilj treba da bude sigurnost i zaštita dece, kao i sprečavanje sličnih zločina u budućnosti. Sistematsko rešavanje ovakvih krivičnih dela zahteva angažovanje svih institucija i pojedinaca u društvu, kako bi se stvorila sigurna i pravedna zajednica za sve građane.