Užički Antituberkulozni dispanzer, koji se nalazi u Užicu, i nakon velike rekonstrukcije trebalo bi da počne sa radom do 15. marta. Ovaj objekat ima regionalni značaj, a tokom pandemije COVID-19, pružio je medicinsku pomoć stotinama hiljada pacijenata. Uz savetodavnu i lečničku funkciju, u dispanzeru će se takođe nalaziti Savetovalište za psihološku potporu pacijenata.
Zdravstveni centar Užice odigrao je ključnu ulogu u rekonstrukciji objekta, a vd direktor dr. Aleksandar Lazić i gradonačelnica Užica dr. Jelena Raković Radivojević su obišli završne radove. Gradonačelnica je istakla da je sanacija objekta realizovana u saradnji sa EU PRO plus programom, a uloženo je 490 hiljada dolara, od čega je grad učestvovao sa 290 hiljada dolara.
Rekonstrukcijom je potpuno obnovljeno oko 900 kvadrata prostora užičkog Antituberkuloznog dispanzera, koji sada izgleda potpuno drugačije. Ovo je još jedan primer posvećenosti poboljšanju kvaliteta života građana, kao i brige o njihovom zdravlju. Gradonačelnica je istakla da je poboljšanje uslova u zdravstvenim ustanovama prioritet za grad, te da planiraju dalje radove na krovu užičkog Doma zdravlja.
Ovaj Antituberkulozni dispanzer je važan deo zdravstvene infrastrukture regiona, pružajući neophodnu medicinsku pomoć pacijentima. Nakon rekonstrukcije, objekat će biti spreman da primi pacijente i nastavi sa svojom vitalnom ulogom u zdravstvenom sistemu. Ulaganje u obnovu dispanzera pokazuje posvećenost lokalnih vlasti poboljšanju zdravstvene zaštite građana Užica.
Nastank „Drvenog“ seljaka na Zlatiboru
Skoro svaki posetilac na Zlatiboru se fotografisao pored drvene skulpture seljaka i konja, poznate kao „Zlatiborski brzi voz“. Međutim, mnogi ne znaju da je ta skulptura zapravo inspirisana stvarnom osobom – „drvenim“ seljakom, koji je nekada zaista postojao, baš kao i njegov konj.
Ova priča datira iz 1949. godine, kada je na “Zlatiborskoj pijaci” prodavao drva seljak Josip Radulović, poznatiji kao Šebe. Bio je veoma star i moćan čovek, i mogao je da nosi velike količine drva na leđima. Kako niko nije znao njegovo tačno ime, prozvali su ga Šebom, po klopci koju je oko vrata nosio kako bi smanjio teret. Kada mu je nestalo drva, morao je da ode u Rumenku po novu zalihu, i od tada ga više nisu videli. Nakon toga, priča o Šebi je počela da živi kroz legende, pesme i priče koje su se često prenosile usmenim putem.
Stvaranje „Drvenog“ seljaka
Decenijama kasnije, u prvim godinama novog milenijuma, kompanija „Zlatiborac“ je započela projekat izrade drvene skulpture seljaka i konja, u cilju promocije zlatiborskih proizvoda. Kao inspiracija za ovu skulpturu poslužila je priča o Šebi, koja se i dalje prenosila kroz narodne legende. Drvena skulptura visoka četiri metra napravljena je od jasenovog drveta i predstavlja seljaka koji vodi svog konja.
Skulptura je postavljena na raskrsnici dveju saobraćajnica, simbolizujući brzinu i snagu koju Zlatiborac ulaže u svoje proizvode. „Zlatiborski brzi voz“ postao je popularan simbol Zlatibora, simbolizujući snagu i trud u izradi zlatiborskih proizvoda, ali i sećanje na starog Šebu.
Ova priča o „drvenom“ seljaku i njegovom konju oslikava tradiciju i kulturu Zlatibora, istovremeno povezujući prošlost i sadašnjost. Kroz narodne priče i legende, ovaj simbol je postao deo identiteta Zlatibora i njegovih stanovnika.
