Milorad Stojiljković bio je član porodice Taratumba, koja je bila poznata u Leskovcu. Shvativši da stiže Evropa i da će biti posla za sitne zanatlije, Milorad je otvorio obućarsku radnju i za kratko vreme razvio posao. Naučio je svoja tri sina istom zanatu, iako su sva trojica završila srednju školu. Njegov sin, Srđan Stojiljković Taratumba, sada vodi porodični posao, koji je počeo 1967. godine.

Obućarska radnja „Taratumba“ i dan-danas radi na istoj lokaciji, a Srđan i danas prima svoje mušterije. Radnja je prepuna obuće i zapravo ništa se nije promenilo od vremena Srđanovog oca. U radnji se i dalje ručno izrađuju cipele i popravlja obuća. Srđan i dalje koristi tri „Singer“ mašine starije od 100 godina.

Sa dolaskom Kineza, posao je počeo da tavori, ali ni danas nema razloga za žaljenje jer još uvek ima posla. Srđan i njegova supruga, Ruža, sa ovim poslom su uspeli da izgrade kuću i iškoluju decu. Iako niko od njihove dece nije nastavio zanat obućara, Srđan i dalje veruje da obućarski zanat nikada neće izumreti.

Iako postoji još jedna obućarska radnja u Leskovcu, Srđan tvrdi da nema konkurencije jer svako ima svoje mušterije. On veruje da zanat nikada neće prestati jer postoje ljudi koji nemaju novac za novu obuću ili im je potrebna popravka skupih brendiranih cipela. Srđan smatra da obućarski zanat nikada neće izumreti, bez obzira što već 31 godinu ne može da nađe čiraka. Na kraju članka, Srđan se priseća starih dobrih vremena kada su ljudi čekali u redu u njegovoj radnji, i razgovarali o svakodnevnim temama, a sada je dovoljno samo reći „dobar dan i doviđenja“.

Iako je obućarski zanat doživeo mnoge promene, Srđan i dalje nastavlja porodičnu tradiciju popravljanja obuće i veruje da će to raditi još dugo. Jednom kada on ode u penziju, pitanje je da li će iko nastaviti obućarsku tradiciju porodice Taratumba, ali za sada, obućarska radnja „Taratumba“ još uvek stoji.