Resavska pećina spada među najveće i najlepše u Srbiji. Pre samo nekoliko decenija ova pećina bila je poznata jedino čobanima koji su se u nju sklanjali od nevremena sa stadima ovaca, ali najnovija istraživanja pokazuju da je baš tu siguran dom pronašlo više od 100 vrsta kopnenih zglavkara.

Istraživanje o raznovrsnosti zglavkara Resavske pećine koja predstavlja spomenik prirode i koja je jedna od najposećenijih turističkih atrakcija u Srbiji, trajalo je pune tri godine. Istraživački tim predvođen biolozima sa Biološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, je tokom trogodišnjeg istraživanja otkrio da postoi najmanje 107 vrsta kopnenih zglavkara na tom mestu, po čemu je Resavska prva pećina u Srbiji po broju vrsta zglavkara koji se mogu naći na jednom mestu.

Stručnjaci su otkrili da su najbrojniji stanovnici ove pećine pauci, stonoge i razne vrste insekata.

„Najbrojnija je grupa trčuljaka, (latinski naziv Carabidae) sa nekoliko desetina vrsta. Najkrupniji od njih pripadaju rodu Carabus, a čak pet vrsta ovog roda smo pronašli u pećini i nešto više od toga u okruženju pećine. Skoro čitav diverzitet ovog područja, skupljen je u ulaznu dvoranu pećine čija je veličina jedan od razloga velike raznovrsnosti ovog speleološkog objekta“, kaže za Euronews Srbija, jedan od istraživača uključenih u ovo istraživanje prof. dr Srećko Ćurčić.

Kako se istražuje živi svet pećina

Životinje u pećinama možemo prema stepenu morfološke i fiziološke prilagođenosti podeliti u tri kategorije: trogloksene, koji pećine upotrebljavaju kao sklonište, ali zavise od njihovog okruženja zbog hrane, zatim, troglofile, površinske životinje koje su delimično prilagođene životu u podzemlju, ali mogu da izlaze na površinu i na posletku, troglobionte, koji su se u potpunosti prilagodile pećinskom životu i u najvećem broju slučajeva, izvan njih ne mogu da prežive.

Do njihovih staništa ponekad je teško doći, zato biospeleolozi, istraživači u pećinama, pre svakog odlaska na teren prave detaljan plan istraživanja. Zbog godišnjeg variranja vlage, pećinu obilaze nekoliko puta u toku godine.

„Koristimo aktivne i pasivne metode uzorkovanja. Aktivne podrazumevaju aktivnu pretragu stena, komada drveta odnosno ručnu pretragu organizama. Za pasivnu pretragu koristimo barberove klopke. To su plastične čaše koje stavljamo na pod ili u zidove, a kada klopke postavimo, obilazimo ih na nekoliko meseci i konstatujemo šta je u njima ulovljeno“, kaže Ćurčić.

Biospeleološka istraživanja, ona koja se odvijaju u pećinama, veoma su naporna i teža od standardnih biloških istraživanja i rada na terenu. Ono na šta je istraživačima najteže da se prilagode jesu niske temperature tokom cele godine i mrak.

Dr Nikola Vesović naučni saradnik u oblasti morfologije, sistematike i filogenije životinja, kaže da rad na terenu zahteva nošenje zaštitne opreme, na prvom mestu kacige.

„I pećini je naša koordinacija blago izmenjena, pa kada se recimo zavučemo u neke uže prostore i zaboravimo gde smo kada neko vreme provedemo tu, prilikom ustajanja možemo ozbiljno da povredimo glavu. Takođe, lampa se uvek nosi i pravilo speleologije je da se nikad ne ide sam na teren i da uvek imamo više od jedne lampe“, ističe Vesović.