Beograd je pre pola veka imao problem sa psima lutalicama, a 1969. godine u gradu je bilo čak 28.000 pasa, od kojih je 6.000 bilo neprijavljenih. Ovaj problem je bio ozbiljan s obzirom na broj stanovnika prestonice u to vreme. Zvanična statistika je beležila skoro 1.200 ujeda životinja tokom te godine, od kojih su 1.003 ujeli psi.

Građani koji su bili ujedeni obraćali su se Pasterovom odseku Zavoda za narodno zdravlje. Postojala je obaveza vlasnika da dovedu psa na pregled ako bi ujedao nekoga. Međutim, administrativni postupak slanja poziva vlasnicima je bio spor i neefikasan, što je rezultiralo da je samo 175 ljudi vakcinisano od 1.003 ujeda.

Postojali su i problemi sa postupcima u veterinarskim ustanovama, posebno kada su u pitanju psi lutalice. Neki vlasnici su se žalili da su im psi odvođeni u kafileriju čak i ako su imali ogrlicu i registracionu pločicu. Vlasnici su morali da otkupe svoje pse iz kafilerije uz naplatu od 1.000 dinara.

Direktor Gradske kafilerije je otkrio da su prodavali pse za medicinske eksperimente ljudima koji su se interesovali za nabavku rasnih pasa ili medicinskim institucijama. Psi bi se zatim čuvali po dva meseca i smeštani po dva ili tri u kavezu, čekajući da im se javi vlasnik. Kafilerija nije imala obavezu da obaveštava vlasnike o hvatanju njihovih pasa, jer se smatralo da će ih vlasnici sami potražiti.

Ovi zastrašujući događaji ne samo da su pokazali problem sa psima lutalicama u Beogradu, već su takođe izazvali pitanja o humanom postupanju sa životinjama u veterinarskim ustanovama. Očigledno je da je tadašnja praksa bila nedovoljno regulisana i da su životinje bile izložene patnji i zlostavljanju.

Ovo svedočenje baca svetlo na neprijatne prakse i propuste koji su se događali u vezi sa psima lutalicama u Beogradu pre više od pola veka. Postavlja se pitanje kako su ovi problemi rešeni u međuvremenu i da li su veterinarske ustanove danas adekvatno regulisane i kontrolišu se da bi se sprečilo nehumano postupanje prema životinjama.